Užice, 19. novembar KR
Užice, 05. mart, 14:00
Prva liga Srbije >>
Omladinska liga FSRZS >>
Kadetska liga FSRZS >>
Pionirska liga FSRZS >>
Košarka, Druga liga Srbije >>
Himne FK Sloboda >>
Smiler & FF - Freedom >>
Slobodine novine br. 1 >>
Slobodine novine br. 2 >>
Slobodine novine br. 3 >>
Slobodine novine br. 4 >>
 
 

Pogledi sa Begluka

 

 
 
Pogled 19 : Pisketov školski čas 26.04.2013.
 

Obzirom da se na ovu sezonu, što se tiče takmičarskog dela, polako spušta zavesa, poslednja utakmica me je navela da izanaliziram mečeve koje smo igrali od povratka na Begluk i one istorijske pobede nad Partizanom. Ova statistika, čini mi se, može mnogo reći. Pokazati naše snage i slabosti, a možda i pomoći Ljubiši da spremi, nadamo se, evropsku 2013/14 - jer mi smo Evropu izgubili na Begluku!

Naime, Sloboda je od tada do danas odigrala 27 superligaških utakmica kao domaćin. Skor je 13 pobeda, 9 nerešenih i 5 poraza uz gol razliku 44:30. Procenat uspešnosti je 59% (od mogućih 81 - osvojili smo 48 bodova, što je svakako nedovoljno za evropske ambicije.

 
Obersdorf, Garmiš, Inzbruk i Bišefshofen
 
Pisketov školski čas
 
Sledeći podaci me ostavljaju bez teksta:

- Od 27 utakmica na čak 16 je palo više golova u I poluvremenu, na 6 je bilo podjednako u oba poluvremena dok je na samo 5 utakmica bilo više golova u II poluvremenu (od toga oba puta sa Zvezdom).

- Sloboda kao domaćin 65% golova daje u I poluvremenu (29 od 44) ali i 60% ih prima tada (18 od 30).

- Na čak 11 od 27 utakmica smo prvi primili gol, od čega smo uspeli da 6 preokrenemo u pobedu.

- Od 13 pobeda samo je jedna bila ubedljiva (Metalac), tri sa po 2 razlike (od toga dva puta Spartak) i čak 9 sa 1 razlike.

- Od 25 utakmica na samo 4 nismo uspeli da damo gol, ali zabrinjava da smo samo na 8 uspeli da sačuvamo mrežu.

- Od 14 utakmica koje nismo pobedili na 6 smo pobedu ispustili (vodili pa primili gol)

- Nikoga nismo pobedili u poslednjih 10 minuta (da tada damo pobedonosni gol), izuzimajući otvaranje rekonstruisanog Begluka protiv Partizana.

Šta nam ovo govori?

Piskavac zahteva od igrača 100% pritisak od prvog minuta. To za posledicu ima vrlo često uraganske napade Slobode u prvih pola sata i veliki pad u poslednjem delu utakmice. Bio bih neiskren kada bih rekao da ne volim kada vidim da naši igrači kidišu i kao ose napadaju u prvom delu igre. Ali takođe smeta mi kada se uoči da je igra u poslednjem kvartalu rastrzana, kada se "krade" vreme, leži po terenu itd. To užička publika ne voli. Sloboda je generacijama bila ratnička ekipa, gde su se bodovi osvajali srcem, borbom, zalaganjem. Možda zato i nisu bili omiljeni igrači Goločevac, Krstić i slični, čiji su kvaliteti u nečem drugom.

Da imam neki savet bio bih trener, pa, pošto nisam, prepuštam to onima koji to znaju.

Uz onakvu podršku sa tribina Begluka bodova sa domaćeg terena mora biti više!
 
 
 
 
Pogled 18 : Dnevnik jedne ljubavi 31.03.2013.
 
...ili o sunovratu jedne ideje


Da li svaka ljubav koja ima svoj početak nužno morati imati i svoj kraj?

Jedna ideja koja je decenijama treperela i postojala u Užicu počela je da dobija svoju formu 2005. godine kada se krenulo sa organizovanom podrškom gradskom klubu. To svakako ne znači da do tada ta podrška nije postojala. Takođe, to ne znači da ona i pre nije bila organizovana. Konačno, to ne znači da takva ili slična ideja nije imala svoju prošlost. Ono što je bilo novo je to da je jedna grupa ljudi okupljena u navijačku grupu sa skraćenim nazivom FF u celokupnu društvenu zbilju lokalne zajednice unela neke nove elemente i promovisala jednu ideju koja je po mnogo čemu prevazišla i samu grupu o kojoj je reč. Upravo zbog toga ovde i pišem o ideji a ne o pokretu. Ja sam je nazvao idejom „slobodaštva“. Ideja koja je u svojoj biti imala pripadništvo i bliskost Fudbalskom klubu Sloboda a vremenom se prenela i u druge društvene sfere dobijajući otvorene poklonike (koji su ili postali deo pomenute grupe ili su sebe identikovali sa njom iako nisu bili njen deo, ili su prosto samo podržavali) ali i protivnike (kako otvorene tako i prikrivene). Iako nikada sama ideja „slobodaštva“ nije imala svoj pisani kodeks pa samim tim ni pisane ciljeve iz današnje perspektive ciljevi se manje-više mogu proceniti. U osnovi je to bio pokušaj da se izađe iz jedne sumorne svakodnevnice srpskog provincijskog grada i da se kroz određene metode dostignu sledeći ciljevi:

1. Da se regrutuje što veći broj ljudi (uglavnom dečaka uzrasta od 12 do 25 godina) koji bi kroz prisustvo na tribinama ali i u svakodnevnom životu postali deo navijačke tzv.ultrassub-kulture promovišući pripadnost Fudbalskom klubu Sloboda. (Ovo je uži cilj postavljen i usvojen na samoj „tribini“.)

2. Da se promovišu šire lokal-patriotske vrednosti, da Sloboda postane identitetska odrednica Užica gde između njih može stajati samo znak jednakosti. (Ovo je šire postavljeni cilj koji se vremenom uspostavio i na samoj „tribini“ ali i zašao duboko u unutrašnjost ličnosti mnogih ljudi iz grada).

Gledano iz današnje perspektive nastao je jedan paradoks. Uže postavljeni cilj je daleko od toga da bude ostvaren dok se šire postavljeni cilj sve češće potvrđuje u praksi. Navijačka grupa sve je malobrojnija a sa druge strane sudari sa državnim projektima ovde u Užicu pokazuju da slobodaštvo kao ideja nije nestala.

Postoje mišljenja da uži cilj i nije nužan ukoliko se dostiže širi. Sa jedne strane postoji logika. Ali sa druge strane duboko sam ubeđen da, dugoročno gledano, ostvarenje užeg cilja je preduslov za održivost šireg cilja. Pretnje su ogromne i ozbiljne i navode na zaključak da su napori koji doprinose ostvarenju i jednog i drugog cilja svrsishodni. Sve ostalo je kratkog daha.

Svrha ovog teksta jeste da pokuša da identifikuje uzroke nastanka ovog neobičnog paradoksa i da na taj način pomogne svima onima koji veruju u ideju „slobodaštva“ da ona preživi, ojača i postane najdominantnija idejna odrednica Užica.

 
Obersdorf, Garmiš, Inzbruk i Bišefshofen
 
Dnevnik jedne ljubavi ... ili o sunovratu jedne ideje
 
Uzroci

Pokušaj identifikovanja uzroka nastalom stanju neminovno vodi ka subjektivizmu. To znači da će mnogi imati drugačija mišljenja i predloge. Smatram da se jedino kroz široko postavljane analizu problema može doći do napretka.
Uzroke sam pokušao da identifikujem kod određenih institucija i neformalnih grupa. Iako u ovim kolektivitetima postoje pojedinci sa velikim uticajem i moći ipak sam mišljenja da oni kao formalni ili neformalni lideri tih grupa ipak su deo grupe i da ih je kao takve adekvatnije postaviti.
Za neostvarenje užeg postavljenog cilja po mom mišljenju odgovorni su:

1. Fudbalski klub Sloboda. Osnovni integrativni faktor celokupne ideje svakako mora snositi i najveću odgovornost. Paralelno sa pisanjem najsvetlijih stranica u gotovo vek staroj istoriji kluba nije se desio i kvalitativni iskorak po pitanju onoga što se na engleskom naziva „fanrelationshipmanagement“ (a što na žalost na našem jeziku nema adekvatan prevod). Zanimljivo je da su čak i čelni ljudi kluba nekoliko puta isticali da žele da stvore „kult slobodaštva“ da bude „sloboda=užice, da žele da dupliraju posetu na tribinama… A desilo se upravo suprotno. Kao da su sve radili da se taj cilj ne ostvari ili korektnije rečeno sredstva koje su koristili za taj cilj ne samo da nisu bila adekvatna nego su vrlo često bili i kontraproduktivna. Klub se duboko zatvarao u sebe verovatno ne shvatajući da velikog kluba nema bez navijača (ne postoji nijedan primer u svetu), da takmičarski rezultati jesu bitni ali nikako dovoljni da se „slobodaštvo“ na tribinama meri sa brojem 5000 protiv na primer Smedereva. Dugo smo bili ponosni na to da smo drugačiji od drugih, da nismo jedni od sumornih fudbalskih svakodnevnica Srbije (poput Jagodine, Čačka, Smedereva, Subotice itd.) i da u nama, u Užicu ima nešto „drugačije“. Da je naša ljubav drugačija. Da je naša atmosfera drugačija. Mogu slobodno da kažem da danas samo tzv. nervno razlikuje Slobodu od na primer Jagodine. Da se „nervno“ ućuti Begluk bi neverovatno ličio Đurđevo brdo a uskoro i na Vizelj park. I kada bi se to desilo šta bi se desilo? Klub bi postao sam sebi svrha, privlačan i zanimljiv upravi, rodbini, prijateljima i nekolicini dokonjaka… (koliko je samo takvih u Srbiji…). Nije tajna da pojedini (srećom marginalni) ljudi iz kluba navijače posmatraju kao „nužno zlo“ kao nešto što je breme njihov bivstvovanja u klubu. Konačno, imam pravo da kažem da je „ideja slobodaštva“ svuda oko kluba ali ne i u njemu samom. Makar ne u potpunosti. A odatle mora da kreće. Sve. Da zaključim, klub mora pokazati proaktivan pristup u ispunjenju užeg i šireg cilja, mora promeniti metode komunikacije, mora promeniti upravljanje marketingom i postaviti „slobodaštvo“ kao najvišu vrednost koju stremi. U stvari ne mora ali će tada svaki trud biti kratkog daha.

2. „Prva ekipa“ FF. To su ljudi koji su zaslužni za početak formulisanja već ideje, te 2005. Nekoliko ljudi neverovatne kreativnosti i energije, avangarda sub-urbane kulture Užica povukla je korak koji je skoro svima teško razumljivo. Zatvoreni u jedan čudan spoj elitizma i samozaljubljenosti, povedeni potpuno pogrešnom pretpostavkom da kvalitet rađa kvantitet (a ne obratno) uživaju u Den Brown-ovskom stilu što se mnogi pitaju šta znači taj famozni znak. Bilo da odgovor bude takav da mnogima „otvori oči“ bilo da večno budemo ostavljeni u dilemi šta je to u stvari, ovi ljudi moraju biti svesni svoje odgovornosti. Odgovornosti na prvom mestu prema gore postavljenim ciljevima jer je ideja „slobodaštva“ je teže ostvariva bez njih (neću reći i nemoguća). Na drugom mestu imaju odgovornost prema svim onim mladim ljudima koji su krenuli njihovim stopama pa sada kao kada se oficiri povuku iz prvih redova a vojska ostane obezglavljena neprijatelju „na tacni“. Ovo nikako nije prozivka za izdaju već poziv na razum i odgovornost.


3. Košarkaški klub Sloboda. Ovaj mlađi član naše porodice lebdi u dilemama. Nošen fantastičnim ovogodišnjim uspesima sa mahom užičkom decom kao da nije imao vremena da o ovome razmišlja. Nije tajna da u ovom klubu postoje ljudi koji „Slobodu vole samo u košarci“ kao da je decu moguće voleti samo kada se igraju ili mamu i tatu samo kada spavaju. Međutim, energiju ne treba trošiti na njih već na neke mnogo bitnije stvari. Na primer na to da se što preprihvati ideja o promeni grba ( prihvatanje modela fudbalskog kao osnove za sva buduće članove Slobodine porodice), da se širi i produbljuje ideja „slobodaštva“ na svakom koraku i da se aktivno uključe u rešavanje svih navedenih pitanja. Pravo je mesto da se naznači i neadekvatna saradnja između FK i KK i prevazilaženje nekog prikrivenog rivalstva koje polazi od sistema „ako je njima gore nama je bolje“.

4. Lokalna samouprava. Ne računajući pojedinačne inicijative prethodnog gradonačelnika Užice nema tu sreću da se ideja „slobodaštva“ promoviše sa najvišeg gradskog mesta. Šta više, čini mi se da u ovom momentu ona ima tako više protivnika nego pobornika. Ta situacija je teško promenljiva jer je čine legitimni predstavnici narodne volje (svidelo se to nekome ili ne). Da ideja „slobodaštva“ ima masovne razmere u gradu samim tim i gore navedena situacija bi bila lakša za promenu. Za sada je tako. Često pominjan primer Veroljuba Stevanovica je teže primenljiv jer je politički sistem države Srbije takav da se lokal-patriotizam mora pokoriti volji partijskih čelnika iz Beograda. Konačno, ako želimo i ovde promenu u smislu pojačane prisutnosti ideje „slobodaštva“ u upravljanju gradom ispuniti gore postavljene ciljeve. Što je „slobodaštvo“ bitnije u životu svakoga od nas biće i predmet lokalnog političkog diskursa pa i borbe za nju.


5. Karakterni pripadnici filozofije palanke. Nisam našao bolju odrednicu za ljude „koji ne vole Slobodu zbog Mike“, „kojima smeta Žika pa zato ne idu na utakmice“, „koji će se vratiti kada ode Pera“ itd. Takvih naših sugrađana na žalost nije mali broj. Ti ljudi „ne vide šumu od drveta“. Ipak, kao takve treba ih prihvatiti i pokušati privući ideji „slobodaštva“. Neki nikada neće prići ideji ali neki će i preći samo i jedino ako se ispune gore navedeni ciljevi. Zato bi ih trebalo prihvatiti kao realno stanje i kroz ostvarenje užeg i šireg cilja deo njih privući.

6. Zastupnici „istinskog“ slobodaštva. Nekada razmišljam da i sam pripadam toj neformalnoj grupi. Veliki problem pripadnika te grupe je veoma često nepristajanje na kompromis po pitanju toga ko se može smatrati pravim „slobodašem“. Mnogi iz ove grupe ne prihvataju činjenicu da je državni aparat, nacionalni mediji i celokupna logistika preko 50 godina bila u službi dva „blizanca“ i kao za posledicu imamo to da određeni broj naših sugrađana navija za neki od ova dva klupa. Međutim, neki od njih (ja bih rekao i većina) pored jednog blizanca vole i Slobodu i često je predpostavljaju blizancu („ja navijam za XY ali kada igraju protiv Slobode navijam za Slobodu). I to je realnost. I tu realnost je moguće delimično promeniti uz sveobuhvatan pristup. Samim tim, pripadnici ove grupe trebaju da shvate da ne poseduju monopol na Slobodu, da u gradaciji oni jesu u najpoželjnijem polju privrženosti klubu („Samo Sloboda“) ali da do njih postoji još mnogo različitih segmenata slobodaša ili „slobodaša“. Prihvatanjem te činjenice smanjiće otpor koji ova grupa ima prema njima samima i vremenom možda nekoga od njih dovesti u svoju grupu.

Moguće je da postoji još mnogo formalnih i neformalnih grupa koji stoje na putu ostvarenju ciljeva (to su na primer sigurno sva nacionalna sredstva informisanja kao dominantni vidovi informisanja građana preko kojih traje nemilosrdno favorizovanje blizanaca) ali njihov uticaj može biti u velikoj meri smanjen pravilnim pristupom rešavanja gore navedenih uzroka.

Prethodne veličanstvene pobede na tribinama (blizanci na Begluku, Veliki Park) kao i moguća pobeda u četvrtak ne sme nas navesti na pogrešan put. Vreme ne radi za nas. Kroz postojanje ideje „slobodaštva“ veliki broj mladih ljudi u prethodnom periodu u ključnim godinama odrastanja doveden je na našu stranu, veliki broj starijih ljudi prigrlio je ideju kao svoju… Ipak, uticaj državne mašinerije i drugih centara moći u narednom periodu minimiziraće ostvareno prvenstveno kroz nove generacije koje dolaze (koje će odrastati s ljubavlju prema blizancima), otupeće pripadnost postojećih pristalica i priča će se svesti na onu srpskoligašku o par stotina (ili čak desetina) zagriženih. To će biti kraj jedne ideje koja je postojala u jednom periodu i kojoj će se nekada pričati.

Upravo zbog toga, svestan postojanja pretnje, pozivam na razum. Samo razum i dobra volja može doprineti tome da budemo jedinstveni u Srbiji, ponosni na svoje „slobodaštvo“ i na činjenicu da je ceo grad stao pod jedan barjak. U suprotnom...nisam optimista.

1973. godine Josipa Lisac je objavila svoj antologijski album „Dnevnik jedne ljubavi“. Noseći hit „O jednoj mladosti“ je počinjao sledećim rečima:

„Jedna mladost, jedan svijet nade
raste tiho u srcu tvom
drugi za te ovaj svijet grade
s malo prave istine u tom“

Dnevnik naše mladosti još nismo zatvorili. Zaustavimo sunovrat. Budimo Slobodaši!
 
 
 
 
 
Pogled 17 : Maskota MEDO - mislite o tome! 30.09.2012.
 
 
Ovaj tekst će se baviti pitanjima koja je, verovatno, retko ko od nas ikada postavljao, a mogu da daju odgovor na brojna slična pitanja koja danas muče sve nas, istinske navijače Slobode. Naime, da li se iko od Vas ikada pitao zašto postoji neki fudbalski klub? Zbog čega postoji Sloboda? Ovo fundamentalno pitanje svoj odgovor pronalazi još u vremenima osnivanja našeg kluba, kada su se određeni ljudi iz grada okupili, udružili i odlučili da žele da stvore osnovu kako bi se mladi ljudi iz Užica bavili sportom koji je u to vreme bivao sve popularniji na našim prostorima. U tome su uspeli. Hvala im, zato i imamo danas Slobodu. Međutim, danas se sigurno nećemo zadovoljiti odgovorom da Sloboda i dalje postoji kako bi deca iz Užica imala gde da igraju fudbal. Tako posmatran odgovor bio bi površan, ne bi se poklopio sa mišljenjem makar hiljadu stanovnika Užica, koji smatraju da Sloboda ne postoji samo iz motiva koji su imali „očevi osnivači“.

U razmišljanjima i pokušaju artikulacije istinskog razloga postojanja Slobode danas dolazim do dva osnovna aspekta:

1. sportskog
2. društvenog

Zanimljivo da (doduše ne i ovako navedeno) slično mišljenje ima i sadašnji trener Slobode Stameković, kao i predsednik Subotić. Oni su na različite načine u javnim istupima navodili da se Sloboda mora boriti na dva fronta: jedan u okviru takmičenja naše Super lige, a drugi na frontu borbe za srca sadašnjih i budućih navijača Slobode. Njihovi stavovi javno izrečeni po pitanju navedenih ciljeva biće predmet kritičkog (ne i kritizerskog) promišljanja i u ovom tekstu.
 
Obersdorf, Garmiš, Inzbruk i Bišefshofen
 
Maskota MEDO - mislite o tome!
 
Da krenemo...

Sloboda postoji da bi se određeni fudbaleri takmičili na zelenom polju i postizali što bolje rezultate. Činjenica je da deo ovog promišljanja treba da budu i mlađe selekcije kluba (jer se i oni bore za boje Slobode). Ipak, obzirom da kada se priča o Slobodi, misli se na prvi tim i mi ćemo pričati prvenstveno o seniorskoj ekipi. Sloboda se takmiči u Super ligi. Prošle godine nam je „evropa“ promakla pod sumnjivim okolnostima poslednjeg minuta prvenstva. I sada moramo da razmišljamo: „Gde mi vidimo Slobodu na takmičarskom planu u ovoj sezoni, narednoj, ali i u narednim decenijama?“ Što se mene lično tiče Sloboda može da se takmiči i narednih 20 godina u Super ligi. Ukoliko smo u najvišem rangu, to je uspeh. Klub je uspešan. Klub je ispunio svoj cilj. Ispunio je svrhu svog postojanja! Razmišljati o trofejima u zemlji Srbiji u ovom momentu je posao mazohiste. U situaciji kada se blizanci svađaju kome su pare građana Pirota, Šapca, Kikinde ili Užica (preko EPS-a, Telekoma, JAT-a, državnog budžeta) više data, a kome manje, kada je glavna tema ko iz Vlade navija za kog blizanca (pa se još i traži balans premijer - vice premijer), kada su svaki pokušaji dezintegracije dualnog sistema moći uzaludni, treba sabiti glavu u pesak i gledati tabelu od trećeg mesta na dole. Kraljica i kralj (ili obratno) su večno na prestolu. Jednom ih je samo jedan koji je bio jači od države privremeno razdvojio. Ali samo privremeno. Ljubav i mržnja su tu neraskidivi. Ne mogu jedan bez drugog. Da zaključimo: Ako smo u eliti – uspešni smo. Tačka!

Sada dolazimo na teren koji treba da da odgovor na pitanje: „Da li svi klubovi koji imaju kakve-takve rezultate i uspešni su, da li su oni ispunili svoju svrhu?“ Da li su Čačak, Jagodina, Smederevo, Subotica i mnogi drugi gradovi koji imaju (ili su imali) superligaše, ali isto tako prazne stadione, uspešni? Da li stanovnici tih gradova (makar većina) mogu da kažu: „Moj život je kvalitetniji zato što se klub iz mog grada takmiči u Super ligi“. Odgovor nazirete. Većina ljudi ima druge vrednosti, koje su im prioritetnije i koje opredeljuju sopstveni kvalitet života. Siguran sam da isto pitanje postavljeno u Dortmundu, Ređo Kalabriji, Bilbau, Hofenhajmu, Hadersfildu, (pazite sad) Novom Pazaru i Splitu bi dalo drugačije rezultate. U čemu je razlika? Ja imam jedan jedini odgovor, za koji smatram da je ključ problema u post SFRJ fudbalu. Odgovor je prost i na prvi mah površan. Zato što većina ljudi u tim gradovi vole svoj klub! Zato što sebe identifikuju sa svojim klubom i smatraju ga integralnim delom svojih života! Samim tim to utiče i na kvalitet tih života.

A gde je sada tu Sloboda. Prelazimo na tzv. „društveni“ aspekt postojanja Slobode. Da li bi većina stanovnika Užica bila srećna, da li bi im život bio kvaliteniji ukoliko Sloboda bude trećeplasirana na tabeli a poseta na stadionu bude na nivou ovogodišnjeg proseka? Naravno da ne bi. Odgovor bi bio isti: „Šta ja imam o toga što su „oni“ treći“? Ali problem nije do tih ljudi , već do kluba. Klub je taj koji treba da učini sve da njihov život „zavisi“ od Slobode, da oni preživljavaju svaku Slobodinu utakmicu makar približno kao nas pedesetak „otpisanih“. Mi klub volimo! Sloboda je deo mene i dosta utiče na moj kvalitet života. Kada nešto voliš, to ume i da boli...ali i da bude lepo.

Kao što sam napomenuo, trener Stamenković u intervju datom zvaničnom sajtu kluba navodi da pored takmičarskih ciljeva u ovoj godini (koji su definisani kao opstanak u ligi) Sloboda ima cilj „da postane brend“. On kaže da je to je dugoročan proces i da treba težiti tome da izjednačimo dve stvari: Užice jednako Sloboda! Treba da napravimo prepoznatljiv i jak brend u zemlji, a u bliskoj budućnosti i u inostranstvu. Piskavac navodi da moramo podići prosek na tribinama sa dve na pet hiljada gledalaca!

Cilj kao cilj – fantastično postavljen. Pravo u metu! Pet hiljada gledalaca protiv Kule ili Donjeg Srema bi bila potvrda da se Sloboda u Užicu voli. Bila bi potvrda uspeha i na ovom tzv. „društvenom polju“.

Ali...avaj.... gde smo sada! Da li će neko imati hrabrosti ili volje da ispred kluba izađe i kaže da nismo uspeli? Da Sloboda nije brend! Da između Slobode i Užica nije znak jednakosti. Da je taj znak jednakosti čini mi se nikada dalje. Kada smo bili u Srpskoj ligi i imali posetu od 6-700 ljudi, makar smo verovali da je problem u rangu, da ljudi neće da gledaju Petrovac na Mlavi, Selevac, Klupce i Lipnički Šor! Šta je sada problem? Rang nije – igramo Super ligu! Igra nije – igramo sjajno, mnogi stari slobodaši tvrde da Sloboda nikada lepši fudbal nije igrala (pustite poslednje dve utakmice)! Efikasnost nije – u poslednjih 10 utakmica na Begluku dali smo dva ili više golova, a prethodne sezone smo bili među 3 kluba na čijim utakmicama pada najviše golova! Komfor nije – imamo sjajne infrastrukturne preduslove! Šta je onda problem? Problem je ljubav, emocije, privrženost! Ima je malo. Tačnije, ima je kod malo ljudi! Ali, gospodo Subotiću i Stamenkoviću, nemojte prstom upirati u Užice i Užičane da su oni krivi što je mala poseta! Kada pekar drži pekaru i prodaje odličan hleb, a niko ga ne kupuje, nije problem kod mušterija već kod pekara! Samo nemojte o dugoročnom procesu, kada poseta iz dana u dan, iz kolo u kolo, opada. Samo nemojte o tome da su se ljudi ohladili... Hajte malo o ljubavi, o emocijama i moraću da prelomim o MARKETINGU!

Kako? Kratko – celokupnom promenom izvan-sportske politike kluba, koju ste do sada imali, sve ono što nije deo zelenog tepiha i ekipe na njemu! Potražite greške u svojim redovima! Zbog Slobode! Zbog Užica! Zbog budućnosti!

Slobodu danas drži Ljubiša Stamenković sa svojim rezultatima i Dragan Subotić sa svojim upravljačkim sposobnostima da obezbedi egzistenciju kluba!

Ja ne smem ni da pomislim šta će se desiti ukoliko prva karika zakaža, a druga je nedovoljna jaka da pomogne. A i to se nekada mora desiti – da ekipi ide loše, a da, ako se ovako nastavi, na tribinama bude par stotina ljudi, koji će delimično i svoje kritike uperiti prema upravi i treneru. Da su obe komponente kluba, i sportska i društvena, podjednako razvijene (što sada nije slučaj) ta kriza bi bila gotovo bezbolna i verovatno kratkotrajna. Ovako...

Za kraj, čelni ljudi kluba imaju dobro postavljene ciljeve, ali su im sredstva za ostvarenje tih ciljeva nedovoljna, da ne kažem loša! To obesmišljava i same ciljeve, a i degradira utrošena sredstva.

MASKOTA MEDO – MISLITE O TOME!
 
 
 
 
 
Pogled 16 : Obersdorf, Garmiš, Inzbruk i Bišefshofen 10.04.2012.
 
 
Odavno nisam imao osećaj većeg psihološkog pritiska u rezultatskom smislu nego za vreme nedeljne utakmice u Borči. Mnoge utakmice koje smo igrali u poslednje dve godine imali su mnogo veći značaj na nivou „obraza“ i reputacije kluba nego takmičarski. Ipak, nedeljni meč nam je davao odgovor na pitanje: Da li ćemo preostalih sedam kola biti ravnodušni i pratiti Slobodu kao posmatrači ili ćemo eventualnom pobedom i hvatanjem koraka za mestu koje vodi u kvalifikacije za UEFA Kup, imati zagarantovane psihičke turbulencije i povremeno stanje neuračunljivosti? Bilo je ili/ili. Hvala igračima i treneru Slobode što su nam priuštili priliku za nove izlive emocije, nerviranja a možda i trenutaka za pamćenje.

Svaki iskreni Slobodaš je verovatno već posle duela na tzv. Vizelj parku uzeo da gleda raspored i da pravi kombinacije sa ciljem uvida u to da li je moguće doći do željene pozicije broj četiri. Ono što je očigledno da prvenstvo rešavamo na Begluku i to na kakav način: dolazi nam Borac, Radnički, Novi Pazar i Hajduk i uz pobedu nad verovatno tada već prežaljenim Metalcem ( na „domaćem“ terenu u Lučanima) to bi bilo to!
 
Obersdorf, Garmiš, Inzbruk i Bišefshofen
 
Obersdorf, Garmiš, Inzbruk i Bišefshofen
 
Krenimo redom.

Kada je pravljena anketa na ovom sajtu o najvećim rivalstvima Slobode kroz istoriju Borac, Radnički i Novi Pazar su (uz FAP i Slogu iz Kraljeva) prepoznati kao naši arhe rivali. Božija volja ili samo splet slučajnosti je hteo da upravo oni ovog proleća odlučuju o našoj sudbini... ali i mi o njihovoj. Borac i Novi Pazar će na Begluku tražiti bodove spasa za goli prvoligaški život a Radnički će verovatno hteti da u direktnom duelu pokaže da je bolji od nas. Sve ovo navedeno garantuje fudbalsko proleće u našem gradu.

Mada nisam ljubitelj zimskih sportova novogodišnje četiri skakaonice su nešto posebno. U samo 10 dana najveći moraju da budu na nivou u sva četiri mesta navedena u naslovu. Nemoguće je pobediti na turneji a podbaciti na jednom od četiri. Na neki zanimljiv način i Slobodu čeka svojevrsna „novogodišnja turneja“. Ako želimo nešto veliko moramo pobediti u sva četiri duela.

Da. Mi to možemo.

Sada kada nema nikakve sumnje da Sloboda igra samo za sebe, svoju čast i obraz vreme je da klub jasno i glasno saopšti da su evropske ambicije Slobode nešto realno i da želimo da napadnemo (zašto ne) i treće mesto. U toj borbi moraju imati saveznike u užičkoj publici. Želim da verujem da protiv Borca, Novog Pazara i Radničkog možemo imati u proseku po 5000 gledalaca. Klupski čelnici učinite sve da se ovo i ostvari. Krenite sa kampanjom, sa animiranjem, sa akcijama... Mora da znate da ni jednom Mati Nikenenu, ni Jensu Vajslogu, niti Jane Ahonenu i Andreasu Goldbergeru nije uspelo da pobede na sve četiri skakaonice u jednoj godini. Jedino je Sven Hanavald to uspeo 2002. godine. Meni Sven liči na „Ćaka“ Marića

(4x3) + 3 = :)
 
 
 
 
 
Pogled 15 : Piskavac sa limunom i dve kocke leda 13.09.2011.
 
 
Najbolji srpski novinar pisanih medija, Užičanin, veliki poštovalac i prijatelj FK Sloboda i glavni urednik lista "Danas" Zoran Panović, pre nekih 6-7 godina napisao je antologijsku priču pod naslovom "Inter sa limunom i dve kocke leda". Pana je u pomenutom tekstu pisao o jednom psihološkom fenomenu (za koji je do tada mislio da postoji samo u Frojdovim delima, jer tamo, jelte, sve ima o psihologiji), fenomenu koji je osetio na svojoj koži. O čemu se radi?!

Sve je počelo prelaskom Darka Pančeva u Inter 1992. godine. Jedan od najboljih špiceva u istoriji fudbala na ovim prostorima, čovek koji je Zvezdi doneo titulu prvaka Evrope, "zlatna kopačka" i golgeterski vladar bivše Juge, prešao je u Inter kao zvezda evropskog prelaznog roka. "Drugo oko u glavi" Dejo Savićević, prešao je u ekipu gradskog rivala Milana. I dok je Dejo ubrzo postao "genije" i ljubimac Silvija Berluskonija, Pančev je u Interu za tri godine odigrao 19 utakmica i postigao samo 3 gola!? Po našem starom običaju, nije bio kriv Pančev nego Inter (setimo se komentatora Milorada Đurkovića, kada Dejo daje potpuno pogrešan pas u prostor gde nema nikoga, a on antologijski izjavljuje: "Pa gde je taj Masaro?). Ali da nije samo do Pančeva, Pana se uverio kada su počele redom da propadaju zvezde koje su došle u Inter - Zamorano, Bergkamp, Ronaldo (onaj pravi), Pirlo, Krespo, Delvekio, Kanu, Đorkaef, Ventola, Bađo ...
Inter je za 14 godina (1990-2004) osvojio malo više od Salernitane ili Empolija. Naftni magnat (gazda) Masimo Morati je trošio i trošio, a ne samo da nije bilo rezultata, već su dobivši oreol "ukletog kluba" postali "groblje velikih igrača".
Pana kao Pana. Godinama je jurio Inter na kladionici i u sebi ga svakim danom sve više mrzeo. Smatrao je da se Inter može voleti samo uz limun i dve kocke leda - kao i pelinkovac!! Ali frojdovski, Pana objasni kako je preko noći, od prevelike mržnje prema odvratnom klubu, postao takav fan Intera, da bez svog prisustva ne može zamisliti gradski milanski derbi ili pak neku veliku evropsku utakmicu nero-azura.
 
 
Ljubiša Stamenković Piskavac
 
E sad, da mi je neko rekao jednog kišnog majskog popodneva 2005. da ću pisati ovo što sada pišem, verovatno bih ga proglasio neuračunljivim. Kada je Goločevac napravio svoju "biciklu", Dragiša Petrović odbranio, a Aco Janković postigao gol u 91. minutu na utakmici Sloboda-Sevojno (0:1), kamera koja je bila na istočnoj tribini pokazala je isključenog trenera Sevojna Ljubišu Stamenkovića kako se raduje sa navijačima tog kluba (valjda su se zvali "Horde" – da bi se čovek uplašio).
Na jugu je visio transparent: "Piskavac, promeni duks"!
Verujte mi na reč, njegova radost je bila samo početak moje traume. Najviše na svetu sam mrzeo reči "Gazi Goli", "Krug", "Duel"... On mi je bio simbol Sevojna, onog Sevojna koje je, od statusa filijale, organizaciono i takmičarski prevazišlo moju Slobodu.
Iskreno, nisam bio srećan što ću ga videti na klupi Slobode!
Danas ga obožavam! Bez limuna i leda! Zavoleo sam ga zato što je pre mnogih shvatio šta je Sloboda (i počeo ispravno da koristi ime našeg kluba), zato što je istrpeo mnogo ružnih reči sa tribina, zato što je pokazao da je mangup, veći od mnogih, zato što povrh svega ima sjajne rezultate!
Nekima smeta kako se oblači, ali ti nisu voleli ni onog što je nosio Prada cipele i Bossove sakoe. Neki kažu da ne igra napadački, a ja ne pamtim da smo boljim ekipama dali više golova. Neki ne vole što nije Užičanin, a ja kažem da mi se nekada povraća od užičkih trenera u pokušaju (čast većini izuzetaka). Neki kažu da se ponaša ružno, a siguran sam da većina pravih navijača Slobode voli trenera koji vrši pritisak, koji burno reaguje na nepravde i koji shvata sport kao emotivnu kategoriju. Konačno, neki smatraju da je neiskren, da se folira, a meni je muka od mnogih "iskrenih" i onih što ne znaju da se makar foliraju.
Otići će on. Doći će drugi posle njega. Ali će ga moja generacija pamtiti kao trenera ekipe koja je igrala i pobedila u najznačajnijoj utakmici u novijoj istoriji Slobode. I zato ga volim! Bez limuna i leda! GAZI PISKE!
 
 
 
 
 
 
Pogled 14 : Ograda - paradigma jednog razmišljanja 02.07.2011.
 
 
Kao što veoma često ljudi koji kreiraju naše sudbine umeju presecajući vrpcu da kažu: „Mostovi se grade da bi ljude spajali, a ne razdvajali“, tako očekujem da će uskoro, otvarajući renovirani Begluk, neko izgovoriti: „Ograde smo pravili da bismo se spajali, a ne razdvajali“.

Šalu na stranu, svrha ovog teksta je da, kroz 220 santimetara visine jednog čeličnog bedema, prikaže svu paradigmu jednog načina razmišljanja i uzrok jednogodišnjeg nerazumevanja na relaciji rukovodstvo kluba – većina navijača fudbalskog kluba Sloboda.

Da se podsetimo. Projekat rekonstrukcije stadiona je izradio arhitekta, kome je to debi u projektima sportske infrastrukture. Bože moj, nije idealno, ali šta da se radi. Nije ni prvi ni poslednji put. Konačno, od nečega mora početi. Uz iskreno priznanje da se ne razumem u arhitekturu, imao sam određene zamerke vezane za izgled severne tribine, ulaze na stadion, neka sitna rešenja ... Ali, ponavljam, u to se ne razumem i kritike su bile isključivo stilske i laičke, nikako profesionalne. Ipak, negde pre dva meseca (po projektu ili ne) ispod istočne tribine počelo je postavljanje ograde, verovatno po uzoru na onu iz filma “Bekstvo iz Alkatraza“. Naime, ta ograda je svojim postavljanjem u potpunosti prepolovila kapacitet istočne tribine, jer je gledanje utakmice u prvih desetak redova bilo nemoguće. Gledalac koji bi se kojim slučajem zadesio na tom delu tribine, od utakmice bi video loptu koju golman degažira (ali samo pod određenim uglom) i eventualno gromove i oblake na nebu iznad Begluka. Adekvatnom i iskrenom reakcijom pojedinih navijača Slobode (uz podršku sportskog direktora i sekretara kluba) izgradnja te ograde je zaustavljena i postavljena je adekvatnija. Navijači, koji su protestom zaustavili ovaj besmisleni potez, svakako nisu ni planirali da sede na tom delu tribina, već je njihov motiv upravo bila potreba da onaj ko dođe jednom na Begluk, dođe na njega ponovo. I ponovo. I uvek.
 
 
Ali, avaj, kad ono, međutim!

Nove ograde, nove prepreke, nove “bezbednosne“ mere se preduzimaju. Da se razumemo, relevantni pravilnici propisani od strane Fudbalskog saveza Srbije ne zahtevaju postavljanje takvih ograda. Međutim, onaj ko pravi geto od stadiona ne razmišlja na način kako su već pomenuti navijači razmišljali.
Da bih Vam približio način razmišljanja određenih struktura, citiraću deo intervjua koji je dao komesar za bezdenost našeg kluba. Objašnjavajuči kakve mere oni preduzimaju da bi sprečili unošenje pirotehničkih sredstava na stadion, komesar kaže: „Ali ni naši protivnici se ne predaju. I oni smišljaju načine da prošvercuju baklje ...“
Smatram da svako treba i mora da odgovara za prekršaj koji napravi, ako ga napravi. Podrazumeva se da su kontrola i pretres na stadionu sastavni deo fudbalske utakmice. Ali izgovorena reč „protivnici“ govori sve. Zamislite taj mozak koji gledaoce, koji dolaze da gledaju svoj tim (pri tom svake nedelje prevaljuju minimalno 70 kilometara), naziva „protivnicima“. Čiji protivnici, čega protivnici? Komesar je još uvek pod snažnim uticajem predvojničke obuke ili seminara iz štaba civilne zaštite „Ništa nas ne može iznenaditi“.
Srećom, uloga komesara se završava na "protivnicima" i on ne donosi odluke. Niti je on taj kome se obraćamo u ovom tekstu. Problem je u tome što je klub u potpunosti zatvoren u svoj "sekretarijat". Onaj ko ne razmišlja o tome kakav će ugao gledanja imati svaki gledalac na Begluku, teško će moći da razume šta mnogim Užičanima znači Sloboda. Da se razumemo, niko od nas ne može da smenjuje i postavlja trenera, da dovodi igrače, da vodi politiku kluba i da se u nju meša. Posao uprave je da upravlja. Ali kako upravlja finansijama, kadrovima i svim drugim stvarima, tako mora da razmišlja i o navijačima. Osnovni problem je u tome što naš "sekretarijat" ljude koje dolaze na stadion posmatra kao objekte, a ne kao subjekte sportskog događaja. Kao što svaka ozbiljna firma stavlja kupca u prvi plan, tako i svaki klub mora gledaoca da stavi u prvi plan. Naravno, ako želi da ima što više ljudi na tribinama i da mu se ne desi da u pretposlednjem kolu jesenjeg dela ima na tribinama superligaške utakmice manje od 500 ljudi (napisano 5 meseci ranije). Priče o preskakanju ograde, hiljadama Užičana koji čekaju nedelju i utakmicu Slobode su davno prošlo vreme. Tada vrhunski fudbal nije bio dostupan (danas samo tokom vikenda na kablovskoj televiziji imamo u ponudi desetine utakmica), tada nije bilo kompjuterskih igrica, interneta i FB-a, tada nije bilo tek tako otići na izlet na Zlatibor, Taru, tada nije bilo ovoliko kafića, kladionica itd. Vremena su se promenila. Za publiku i navijače se bori. Svakog dana, svakim potezom uprave. Lukiću i Prosinečkom nije bilo teško da celo jedno veče, pre neki dan, provedu sa stotinak naših sugrađana. Siguran sam da nisu željni "ića i pića", već je u pitanju drugi motiv. Motiv koji u najgorim sezonama u istoriji Zvezde dovodi 20.000 ljudi na stadion. U proseku.

Ključno pitanje koje čelnici našeg kluba treba sami sebi da postave je: „Zašto bi neko dolazio da gleda Slobodu?“. Odgovor je kompleksan, zahteva trud, vreme i prvenstveno želju da Sloboda ponovo bude dobro svih građana Užica, a nadamo se i Zapadne Srbije. Prvu priliku za to će imati već na skupštini kluba (ako je uopšte i bude), koja je najavljena za kraj ovog meseca.
 
 
 
 
 
Pogled 13 : Kad ljubav zakasni 13.03.2011.
 
 
Verovatno ne postoji čovek koji je duže od mene spreman da priča o tome koliko je Sloboda veliki klub. Istina je, tu nema nikakve sumnje, da nijedan klub (izuzimajući blizance) nije "proizveo" toliko velikih fudbalera kao Sloboda. U celoj ovoj ponosnoj poemi ima jedna otrežnjujuća činjenica. Sloboda nikada nije imala uspeha u kup takmičenjima. Tokom cele istorije krajnji domet nam je bila osmina finala. Dalje se nije moglo. Tako me, prelistavajući istorijski spomenar našeg fudbala, ponekad zaboli kada vidim da su mnogi "mali" klubovi imali dosta uspeha u kupu, a mi ne.
Jedan od najznačajnijih događaja fudbalskog Užica, vezuje se za kup utakmicu između Slobode i Crvene Zvezde, odigranu 1967. godine (više od tome pročitajte u Slobodinim novinama br.2 - "download" sekcija na naslovnoj strani sajta) ako ni zbog čega drugog makar zbog rekordne poesete koja je bila toga dana na Begluku. Voda mi je išla na usta kada sam od starijih slušao o toj utakmici.
 
 
 
 
Sad razmišljam! Da li će nekome za 30 godina ići voda na usta kada mu ja budem pričao o još jednoj istorijskoj utakmici koja je odigrana 16.marta 2011. godine? Tada je naš klub igrao svoje prvo polu-finale kupa. Već sada smišljam da mu, prepričavajući, preskočim i to da smo imali neku grdosiju od imena, sklepanu sa "konca i konopca", da smo igrali kao domaćini u Lučanima, da nijedan igrač u ekipi nije bio iz Užica. Slagaću ga i to da je u Užicu danima vladala euforija zbog ove utakmice. Da je grad bio podignut na noge! Sve ću izmisliti! Samo zbog nje! Samo zbog Slobode!

Sad i ko zna kad. Svestan da je sreda dan kada se piše istorija, biću srećan što ću biti njen svedok.

A nekako se sve "crta" da se istorija piše u sredu! Mi već tri kola ne ličimo na ekipu koja čini krem našeg fudbala. Sa druge strane naš rival u kupu, nanizao je tri pobede. Vojvodina je favorit. A ova godina kupa mi miriše na engleski "giant killers" model, gde u duelu Davida i Golijata po nekom nepisanom pravilu David hvata zvezdu sa neba, koja mu se spušta na dlan. Jednom u životu.

A sreda se pogodila da bude idealna. Užice će taj dan biti podeljeno u tri tabora:
- One koji će otputovati u Beograd, da bi uveličali ambijent "ponosa grada" i "samo jednog grada"
- One koji će ostati u svojim kućama
- One koji će preći 36 kilometara, da bi bili svedoci istorije.

Ne bilo primenjeno, sve mi liči na ustaničku 1941. Imale si tri opcije: da budeš saradnik jakih i budeš uz one koji pobeđuju; da gledaš svoja posla i sediš kući ili da se "odmetneš" u šumu i da braniš svoj dom, svoj grad, svoju zemlju! Iako nas istorija uči da su pobede i vernosti prvih bile kratkotrajne, da je moral i čast drugih bio pod sumnjom, a da su treći najviše stradali, ja ću ipak sa trećima!

SVI SU PROLAZNI – SLOBODA JE VEČNA!
 
 
 
 
 
Pogled 12 : Dani raspleta 07.03.2011.
 
 
Iako naslov ovog teksta aludira na jednu knjigu, objavljenu na brdovitom Balkanu krajem 80-tih godina, čiji autor ne samo da nije ništa raspleo, nego je toliko zapleo da se kolariću-paniću igramo već više od dve decenije, iskreno se nadam da sredina marta može za Slobodu doneti kvalifikaciju ponuđenu ovim naslovom.


Elem, od 10. do 20. marta Sloboda igra četiri neverovatno zanimnjive i značajne utakmice:


U sredu 09. marta u Beogradu: OFK Beograd – SLOBODA

U subotu 12. marta u Lučanima: SLOBODA – Rad

U sredu 16. marta u Lučanima (valjda): SLOBODA – Vojvodina (polufinale KUPA)

U subotu 19. marta u Čačku: Borac – SLOBODA


Činjenica je da je samo jedna od ove četiri utakmice (Kup sa Vošom) od velikog rezultatskog značaja (jer četvrto mesto u prvenstvu je dosta daleko), ali je isto tako činjenica da je svaki od ova četiri meča, za pravog i iskrenog Slobodaša, istinska fudbalska poslastica.

Već u sredu smo na Karaburmi. Vetrovitoj. Ovog puta i sigurno blatnjavoj. Romantika je uvek bila karakteristika jednog velikog kluba sve do momenta dok mu se bivši predsednici nisu ili ubijali po zatvorima ili uz kauciju stručno usavršavali po Americi. Danas je OFK samo senka onoga što je godinama bio. To je klub koji za razliku od Borče i Ovče, Bežanija i boranija, Zvezdare i prdare, ima samo istoriju, infrastrukturu (kakvu-takvu) i omladinsku školu. Sve ostalo je isto. Bukvalno.

No. Za nas koji fudbal posmatramo kao emocionalnu radnju, a Slobodu kao klub koji je deo našeg tela, naše krvi, u kalendar je ucrtana sreda – Karaburma.
 
 
 
U subotu dolazi Rad. Doduše u Lučane. O istorijskim vezama Slobode i Rada već smo pisali u prethodnim "Pogledima". Od onda u ušima para jesenašnje prozivanje Ujedinjenih snaga sa Banjice: "Seoski đilkoši"! Zato imam moralnu obavezu da "građanina" sa Ceraka i "gospodina" sa Lekinog brda dočekam "domaćinski" , "seljački" , "malograđanski" u subotu u Lučanima.

Sreda je Voša i za to ćemo posebne "Poglede"!
Za subotu je arhe-duel u Čačku. Čačana je bilo podosta u Lučanima. Nećemo valjda dozvoliti da nas bude jednako?
Sve u svemu, deset dana posvećenih Slobodi!

A sada malo o onima koji bi trebali da ovih deset dana iskoriste da se prethodna subota u Lučanima nikada više ne ponovi. Da od "skupe zabave za malobrojne" ne postane "još skuplja zabava za malo brojnije".

Izađite iz sevojničkih jazbina na užičke ulice! Znamo da je teško. Ali morate!

Napravite najavu za sredu kakva dolikuje klubu kojim upravljate. Ostavite se zalepljenih 12 plakata u A3 formatu. Napravite nešto SLOBODAŠKI !!!
Evo Vam par saveta (iako znam da ih nećete primeniti, jer nije nikada bilo u radničkom domu):

Napravite štand Slobode (ali štand Slobode, a ne sto i stolicu i Rada Dacovića) i prodajte zajedno karte za subotu i sredu. Jedna cena: 200 za dve utakmice u 4 dana! Naterajte ljude da se vežu za oba meča.
Jasno i glasno, na svaki mogući način najavite odakle i kada kreću autobusi za Lučane! I da će ih biti koliko bude ljudi!
Ne povezujte ovo polufinale sa polufinalom od pre dve godine. Ne dižite nam pritisak!
Ponedeljak i utorak, pred Kup, dižite grad na noge (ali ne plakatama, plakate su samo jedno od sredstava obaveštavanja građana da se utakmica igra).
Budite svesni da se ovih 10 dana možda nikada neće ponoviti, makar ne za vaše vladavine!

Sve je prolazno, Sloboda je večna!!!!
 
 
 
 
 
Pogled 11 : ''Omere, dilbere'' - 20 godina posle 13.01.2011.
 
 
Sve ovo vreme razmišljam o tome koliki je utisak na sve navijače Slobode ostavio Marko Ljubinković. Odigrao je samo četiri utakmice, od toga tri na strani. Previše malo da bi postao ljubimac navijača a on na neki način to je i jeste bio. Doduše, na te četiri utakmice je pokazao sav svoj talenat i znanje, po mnogima dovoljan da ga za jedno deset godina sa setom pominjemo. I da ga se sećamo.

Cela ova priča vraća me 20 godina unazad. Bio sam još u osnovnoj školi kada je u sezoni 1989/90 u tada Jedinstvenoj drugoj ligi Jugoslavije , Sloboda veći deo jesenje sezone bila lider na tabeli. Kakva je to liga bila! Ne samo što se igralo „od Vardara pa do Triglava“, već što je kvalitet utakmica, posete na stadionima, igrači koji su igrali, bili na nivou engleskog Champioship-a (II lige). Premier liga sa vrhunskim strancima je donosila prevagu u odnosu na Prvu ligu Jugoslavije (mada po mišljenju veoma malu) ali Jugina „cvajta“ bila je „bara-bar“ s najjačim evropskim drugim ligama. E u toj ligi Sloboda je žarira i palila te jeseni 1989. godine. Posle skoro 10 uzastopnih drugoligaških sezona u kojima nismo imali rezultatske vratolomije (uglavnom zlatna sredina) Sloboda je bila u borbi za prvu ligu. Prvih deset kola, osam pobeda. Užice (tada još uvek Titovo) u transu. Na Begluku prosek 6000 gledalaca. U velikoj meri za ove igre zaslužan je bio Mirsad Omerhodžić. A sada malo o njemu.

Došao je sredinom leta u Slobodu iz Novog Pazara za koji je dva meseca pre toga igrao na Begluku i nije ništa pokazao. Užička fudbalska čaršija je nervozno komentarisala u baštama „Palasa“ i „Gradske“: „Pa zar će onom šifonjeru Drulović da centrira?“ Pripremne utakmice su potvrđivale reči dežurnih kritičara. Omerhodžić je bio sve, samo ne pojačanje. Sredinom avgusta igrala se kup utakmica u Loznici u kojoj je Sloboda bila veliki favorit. I kao što to biva u svakom holivudskom ostvarenju, deset minuta pre kraja nerešeno, trener Radonjić šeta pored klupe razmišljajući koga da ubaci u igru, šta da promeni. Pomoćni trener Jokić („iskosi se Rale“) kaže šefu Radonjiću: „Ćuka, daj da probamo Omera, ionako nema nikog iz Užica da nas proziva“. Možda intuitivno a možda i zbog ne prisustva ondašnjih personifikacija današnjeg Riste, Šuksa i Zomela (bez ljutnje, molim), Omer uđe u igru.
Posle ovakvog uvoda, siguran sam da predpostavljate nastavak.

Slobodan udarac. 88 minut. Omerhodžić uze loptu i naravno 1-2.
 
 
 
Šta je sledilo?

Prvo kolo u Užicu mučenje sa Pelisterom, Omerhodžić 1-0. Drugo kolo u Kikindi, Omerhodžić 0-1. Treće kolo u Užicu, Mačva, Omerhodžić 1-0.... ostalo je istorija.

Može Vam se desiti da ponekad sretnete u „sitne sate“ u kafiću upoznate nekog dobro zagrejanog 40-godišnjaka koji će Vam pričati kako je fudbal i Sloboda danas „go kurac“ i kako je on gledao Slobodu „kada je ona još uvek bila klub“ i kako igrači kao što je bio Omerhodžić nikada nisu ponovljeni.

E sad. Jedna od prednosti života u malom gradu (po broju stanovnika a ne po ostalim vrednostima) je ta što kada „snimite“ neku devojku u gradu sa velikom sigurnošću možete biti sigurni da će te je ponovo videti, negde, jer obično tada nemate hrabrosti da joj priđete. U eri kada nije bilo to moguće saznati preko nečijeg profila na Facebook a brojevi mobilnih telefona nisu ni postojali, moja ekipa i ja smo bili zagledani u jednu devojku u tada kultnom Bi Bapu. Zgranuti kako je prvi put vidimo, oduševljeni njenom pojavom (doduše pola diskoteke je delilo isti stav), odlučismo da „prenoći“ odnosno da skupimo hrabrost i da je neko od nas iduće veče „startuje“. Iduće veče, od nje ni traga ni glasa. Oko ponoći, iznerviran pitam jednog starijeg konobara: „Da li znaš gde li je ona riba od sinoć? Da nije dolazila?“ Odgovor je bio istorijski „Eeee, mali. Dođe ona sinoć, sve ostavi bez daha i nestade. Kao Omerhodžić!“

Omerhodžić nije nestao, već je u jeku prolećnog dela sezone otišao u Francusku u Rodez (koja je tada bila zemlja u kojoj su igrali najbolji jugoslovenski igrači - Stojković, Sušić, Vujović, Baždarević) kao prvi strelac lige. Slobodi je ostala solidna suma novca, a fudbalskom Užicu uzdasi.
Kao što ne mogu da zamislim Omerhodžića kako trese mreže jednoj Borči ili Metalcu, tako nisam siguran ni da bi Marko Ljubinković briljirao protiv Lirije u Prizrenu ili Iskre u Bugojnu. Mada Markova dominantnost u porazu protiv Partizana u nama navijačima Slobode je predstavljala osećaj prkosa kao kada mali Nemanja u kultnoj seriji „Više od igre“ pokazuje da „sila Boga ne moli, ali duša fudbal igra“.

Ponovo moj Hegel i potvrda da se istorija ponavlja dva puta - Omer Dilber 20 godina posle.
 
 
 
 
 
Pogled 10 : BASK ili ''Moj Beograd si došao da rušiš'' 8.1.2011.
 
 
Kada je ministar policije Ivica Dačić uručio priznanje i nagradu policajcu koji je postao javna ličnost zahvaljujući rečenici iz naslova ovog teksta shvatio sam da je veliki nemački klasični filozof Hegel bio u pravu izjavljujući da se istorija uvek ponavlja dva puta. Da li bi Vam bilo strano da iste aktere, istim ovodom, uz istu rečenicu zamislite početkom oktobra 2000.? Mnogo podudarnosti na brdovitom Balkanu.

A da li možete da zamislite sledeću scenu?

Na magistrali ka moru, negde oko Jokine ćuprije, zaustavlja se VW Passat „BG“ registarskih oznaka. Iz auta izlazi čovek i skreće pet metara u jarak, iza jednog drveta da obavi svoje fiziološke potrebe. Taman na sredini tog svakodnevnog čina, jedan dekara u šajkači izlazi i ljutito se prodera: „Na moj si Zlatibor došao da pišaš“. Kad bi se još takav snimak našao, kojim slučajem, na Youtube-u možete li pretpostaviti na kakvo bi zgražavanje to naišlo kod intelektualne elite iz „kruga dvojke“ sažaljevajući se još jednom zbog „istine“ da je „Beograd bliži Evropi, nego Srbija Beogradu“.
Kakav pamflet antiprestoničke ksenofobije??!!
 
 
 
Šta mi bi??
Bi mi to što u ove hladne januarske dane obično razmišljamo o budućnosti, o perspektivima,o nekom boljitku.... Mene ova mora muči već dvadesetu godinu tačnije od kada više nema zajedničke lige na ex-yu prostoru, što se poklapa sa koprcanjem srpskog fudbala u svom čemeru i jadu.
I u celoj toj priči „kao so na ranu“ pade mi na pamet fudbalski klub BASK iz Beograda , za tri meseca član najelitnijeg fudbalskog ranga Srbije. Taj klub na stid cele poštene fudbalske Srbije uđe prošle godine u II ligu (više o tome pogledajte na http://www.youtube.com/watch?v=9f7HkV_nP7o ) a posle jesenjeg dela gotovo su sigurni putnici u Super ligu. Ova sumorna realnost me ubila u pojam shvatajući da nema toliko „Borči i Čukaričkih“ da ispadne, koliko „Baskova i Bežanija“ može da uđe. Ili prostije koliko god da prestoničkih (ali i inih) kvazi klubova ispadne (u najboljem slučaju) još toliko ih i uđe. Pa od septembra neće biti Čuke ali će biti Bask-a... i tako u nedogled. Razmišljam, takođe, koliko li sada navijača BASK-a razmišlja o istorijskom proleću koje ih čeka? Koliko ih se sprema za gostovanje u Novi Pazar? U svakom slučaju ubeđen sam da se o BASK-u više razmišlja u Užicu, nego o Beogradu. Tamo se razmišlja o lepšim stvarima... beli Šengen, crni fondovi, zelene livade, plavo more.... Kome je još do fudbala kada od toga nema vajde!
Taj isti BASK pravi svoj stadion????? U koji je uložio do sada blizu milion evra???? Pa KOME ROĐACI? Ko će to da gleda? Koliko gledalaca očekujete 22.11.2011. na utakmici BASK-Hajduk Kula (ako ostane ili Metalac, svejedno)? Manje nego u svakoj 17-tici GSP-a, garantovano!
I sada se opet pitam ko je taj što daje pare, da li razmišlja zašto ih tu ulaže, KOME ih tu ulaže? Kako li ih je zaradio kada ih se tako lako odriče? Odgovor postoji ali previše bih prešao u sferu politike.
Zato makar nama nije problem da svaki dan pratimo šta se radi na našem Begluku, da satima „palamudimo“ o Piskavcu, da 8 sati putujemo do Subotice, da istrpimo pridev prigradske mesne zajednice, da budemo mesto koje je najviše pomenulo reč „Klupci“ od svih mesta u istoriji...konačno... da godinama volimo Slobodu! I ovako nam je najlepše! Ne znaju ona sva tri BASK-ova navijača šta je prava ljubav!
Za kraj, da li bi ste se iznenadili kada bi videli Sašu Čordića (policajca sa početka priče) u „gornjem kraju“ na proslavi ulaska BASK-a u Super ligu?
 
 
 
 
Pogled 9 : Gušterska je tuga pregolema 16.12.2010.
 
 
Prođe i tih šest meseci. U junu mesecu jedan moj prijatelj, zaljubljenik u boje našeg kluba, mi reče onu guštersku iz vojske: „Samo da prođe ovih prvih šest meseci, posle će sve biti lakše“. Kad smo već kod toga, danas znamo kako se ponašaju martovci, kako izgledaju zastavnici ( koji izađoše iz rata sa podoficirskim činom, a ne znaju čestito ni fudbalski da se prekrste), kako se ponaša dežurni oficir (kapetan) kada je komadant kasarne kući (koji čeka ujutru potpukovniku da se pohvali kako je vojska disciplinovana), kakvi su nam klasići, kako nas je rodbina ispratila i kako nas je sačekala na redovnom. Imali smo obuku, imali smo i časove, imali smo i pisma od kuće, imali smo i gađanja, radilo se po (S)PS-u... čeka nas i prekomanda (mada nije još sigurno). Bilo je i požarenja i stražarenja, a malo su se i stažisti umorili. E pa ratni drugovi, dođe vreme da i mi junska klasa postanemo džombe i da podvučemo crtu ove naše polugodišnje borbe.
Malo poneseni dobrim vladanjem, malo dobrim društvom zaboravismo mi na našu muku. Kada smo dužili uniformu dadoše nam neke nove sa čudnim znakovima. Samo je maslinasto zelena boja ostala ista. Ne htedosmo da to prihvatimo. Zašto da nam menjaju vojsku za koju su se borili naši dedovi? Ali kapetan je tu bio najglasniji i izričit: „Potpukovnik je tako rekao i kraj“. Međutim nisu ni oni bili toliko zagriženi. Dozvoliše nam trobojku da nosimo stalno: i paradno i maskirno. Čak smo i pri dizanju zastave pevali staru himnu. Mada je kapetan često pevao glasno novu himnu (iako nije znao sve reči napamet). Tu je najviše problema pravio zastavnik (pred penzijom). Pričale nam džombe da je dosta pomogao potpukovniku ...nekada.... kada je trebalo. Ovaj ga nagradio dobrom prekomandom. Sada ima slobodu i da podvikne. Svima. Sem potpukovniku – normalno.
 
 
Najveća je zanimljivost bio ugovorac. U njega potpukovnik ima veliko poverenje. Iako na izgled ne deluje tako, kažu da je bio dobar đak u Školi rezervnih oficira. Nama se u početku nikako nije sviđao. Čak je na časovima predajući nam o istoriji ime naše vojske izgovarao na pogrešan način. Ali vremenom sve je leglo na svoje. Ugovorac se popravio, sa nama uspostavio dobar kontakt, imao i dobre rezultate i sada ga niko po lošem i ne pominje. Šta je bilo, bilo je.
Hrana je bila kad se sve sabere odlična. Nekoliko puta je bila lošija ali kako smo svi očekivali odlična je. Zanimljivo je da je najbolja bila u paralelnom obroku – užini. I sada svi jedva čekamo užinu da je probamo... jer vrlo lako sa njom možeš biti dugo sit. Gladni nećemo biti sigurno, a da li će biti i dalje ovako dobra.... Potpukovnik i ugovorac obećavaju da hoće.
Zanimljiva je ova vojska. U početku jedan stariji vodnik, koji je zadužen za sve stražare, se smatrao bitnim. Čak je govorio „Neće meni vojska nositi trobojke“... ima da sve bude kao kod mene na kapiji (u prevodu tip-top). Ali i on se smirio... Joooj a on ima i mlađeg vodnika, koji je kao njegov zamenik. Lep neki čovek, doteran, fin... opasač na mestu, sve skockano. U kuloarima pričaju da čeka unapređenje, kada stariji vodnik ode u penziju.
I sada kada smo džombe ostadosmo samo mi da se borimo za trobojku. Ali kao što reče moj prijatelj sa početka teksta: „Ko će ako ne mi? Ako mi odustanemo, naše vojske i zemlje više nema“ Džaba nam se dedovi boriše, džaba nam preci izginuše. Kažu nove su okolnosti. Pukovnik i potpukovnik se pitaju, a kapetan prednjači (iako je i o nekada bio za trobojku). E pa gospodo oficiri i podoficiri, borba je tek počela, a narod je uz nas. Imate silu i moć, ali mi imamo moral i dušu.
U junu čekamo skidanje... a šta ako produže? Onda se moramo pozvati na OPP.
Ko razume razumeće, ko ne razume neka čeka unapređenje.
 
 
 
 
 
Pogled 8 : Dobrodošli dragi gosti 2.11.2010.
 
 
Kako ja volim Ivanjicu. Zamislite sredinu koja je za samo jedan vek prošla put od mesta „gde Bog izvodi korner“ (iz čuvenog Nušićevog „zreo si za Ivanjicu“) do pravog malog privrednog „tigra“ srpske samoupravne ekonomije, zato što je u svom kraju Ivan Stambolić hteo da pokaže kako privredne mogućnosti daleke zabiti iz Srbije mogu biti iznad najboljih slovenačkih primera. Danas je ivanjička realnost negde između zlatnog i mračnog doba. Ni tamo ni vamo. Baš kao i prosečna visina muških stanovnika Ivanjice koja iznosi 190 cm. Sećam se da sam slušao kako ivanjički sportski radnici kukaju da im je upravo ta visina došla glave u sportu. Mnogo za fudbal a malo za košarku.
Ne znam za njih ali meni je ta prosečna visina Ivanjičana uvek bila uzrok elemenata Parkinsonove bolesti na stadionu kraj Moravice. Nikada ,ali nikada, mi neće nestati iz sećanja slika prekida ispod najpoznatije srpske fudbalske terase. Prekid za Javor u našem šesnaestercu, sedmorica grmalja (od prosečnih ivanjičkih 190) kao orlušine čekaju obično sjajan centaršut. Sa tribina mi se uvek pričinjavalo da će Ćure (Pižonov pomoćnik ) udariti glavom u onu terasu ili da će neki od tradicionalno ogromnih štopera Javora razlomiti sve pred sobom. A na terasi njih 15 na 4 m2 bljuju vatru sa visine.

Eeee, saborci, to se zvalo vruće gostovanje....

Ono što je za generaciju iz 50 i neke bio Priboj to je za moju generaciju bila Ivanjica. Pored svih Slobodinih utakmica u Ivanjici u poslednjih dve decenije gledao sam još „mali milion“ drugih i za sve se vezuje zajednička crta – nikad nisam gledao lošu utakmicu u Ivanjici. Uvek je pucalo, prštalo na sve strane i obično 2+ prvo poluvreme.
 
Javor-Sloboda 0:1, 1998. godina (Marić)
 
Jedna jako romantična priča iz fudbalske Ivanjice se desila 21. maja 1961. godine. Negde oko pola sedam predveče na stadionu kraj Moravice jedna od najvećih užičkih legendi, a nedavno preminuli, Dušan Aćimović Fiola i moj deda Novak slave sa igračima Javora nerešen rezultat protiv Sloge iz Kraljeva. Sloboda i Sloga su se borili za ulazak u II ligu. Javor je kući čekao Slogu, koja nije smela da ga pobedi u Ivanjici a Sloboda je čekala u Užicu poslednjeplasirani Borac iz Paraćina. Fudbalska užička čaršija je računala da je meč sa Borcem rutinski i u ogromnom broju pohrlila u Ivanjicu da bodre Javor. Kada je u 85. minutu Javor izjednačio nastala je erupcija oduševljenja. Priča kaže da je legendarni Fiola krenuo peške za Užice i „obeležio“ svaku kafanu na tom putu. Ko zna koja po nizu a poslednja po planu je trebala da bude u Palasu gde je Fiola očekivao da će ,iako je jutro uveliko svanulo, zateći trubače i ludnicu. Međutim, još na Dovarju je saznao da je dan ranije Borac pobedio u Užicu i da je slavlje bilo uzaludno. Na tom verovatno najvećem i najtežem iznenađenju u Slobodinoj istoriji bilo je jako malo Slobodinih navijača. Svi su bili u Ivanjici.

Javor i Sloboda su se igrali prvenstvene utakmice u toku dva ciklusa Javorove fudbalske istorije. Početkom 60-tih kada je igrao srpsku ligu i krajem prošlog i početkom ovog veka kada je igrao drugu ligu. Nakon toga Javor se uzdigao do visina da bude najjači fudbalski kolektiv južno od Save i Dunava a Sloboda zaglibila u blato srpskoligaškog čemera.

Danas susret rivala nikad neizvesniji. Javor sa dve pobede u nizu, na klupi sa jednim od najvećih Slobodinih velikana , isplivavši iz prokletstva zvanog „od 0 do 1 gola“ želi pobedu. Sloboda isto tako.

Mi kojima je Sloboda u srcu očekujemo da nas bude što više i da na „kutiji šibica“ nadjačamo domaće. Ali kad malo bolje razmislim fudbalsku Ivanjicu sam upravo obožavao zbog tenzije i emocija. Fudbal bez emocija je kao poljubac bez brkova. Nema čari, nema mazohističkog osećaja, da malo svrbi a malo i boli.... ali lepo.

Imao je jedan delija (sa prosečnih ivanjičkih 190 i golijskih metar sa metar u leđima) običaj da kada god Javor postigne gol on se okrene ka nama i kaže „Dobro došli dragi gosti!“. Rumen u licu, sa prepoznatljivim šmekom „domaće“ i preko sto vašarskih tuča u nogama. On je ipak pre izuzetak nego pravilo na srpkoj fudbalskoj sceni. Mnogo je više, na žalost, onih koji zaborave šta su gledali sat posle utakmice. Zato bih mnogo voleo da ga vidim u subotu. Bolje te našli delijo. Stižemo!!!!
 
 
 
 
 
 
Pogled 7 : Borča nikad nije sama 27.10.2010.
 
 
Jedan veliki navijač Slobode a meni veoma bliska familija (otac – glavom i bradom) me lepo „prozva“ da napišem sada „Poglede sa Begluka“ kada nam dolazi BSK iz Borče. Lako je pisati pred Zvezdu, Vošu ili Borac. Ajde sad mangupe. Pola u šali pola u zbilji... ali meni dođe inspiracija....

BSK iz Borče, za manje upućene jedno od većih beogradskih predgrađa udaljeno devet kilometara od centra grada na banatskoj strani Beograda. Kažu za Borču da ima oko 80000 stanovnika. Socijalna struktura Borče je uglavnom radnička što je lako primetiti u autobusu 96 koji sa Trga Republike vodi ka ovom naselju.

Danas Fudbalski klub BSK ima veze sa Borčom malo više od veze Slobode sa Kotežom. Da su čudni putevi nebeski znamo ali BSK je pravi primer da su čudni i putevi fudbalski. Ovaj „klub“, ni kriv ni dužan, već drugu godinu igra naš najviši stepen takmičenja. Poput svojih prethodnika (po tradiciji, imidžu i stepenu podrške) Zvezdare, Železnika, Milicionara.... ovaj klub svojim opstajanjem u najvišem rangu samo troši mastilo novinarskih pera, novac svojih rivala i vreme onih koji čekaju da u Srbiju stigne fudbal.
Zašto ovako teške reči?
 
Bivši trener BSK-a Kaplanović sa svojim pomoćnikom (borca.rs)...
 
Sutra će se ovaj „klub“ vratiti na staze stare slave (Beogradska zona) a ko će za njima zažaliti? NIKO, osim par ljudi oko kluba. BSK je primer ambicije pojedinih velegradskih „biznismena“ da se iz hobija može igrati fudbala. Malo para, malo „saveza“, malo repetiranja i eto nas..... SUPER LIGA.... „da i mi ugostimo Zvezdu i Partizan“.

„To je jedan moderno organizovan klub, sa stadionom u izgradnji, sa dobrim mlađim kategorijama. Ima ekipu koja uvek zna šta hoće. Nalazi se na mestu koje joj po svemu pripada.....bla,bla,bla....

Alo bre, pa kome se ne povraća više od ovih priča!!!

Da li ima neko hrabrosti u ovoj zemlji da javno pita: „Kome Vi to pravite, koga to , bre, zanima?“....

ŠTA ĆE KOME BSK IZ BORČE U NAJVIŠEM RANGU TAKMIČENJA?

Evo par mladih i vrednih ljudi napraviše sasvim pristojan sajt kluba (www.bskborca.org). Ali kome rođaci???? Ima i himna „Borča nikada nije sama“. Da nije tužno bilo bi smešno. Od 176 gledalaca na Karaburmi (tu igraju kao domaćini) baš me zanima koliko ih je došlo iz Borče. Ili, još bolje, koliko je Borčano otišlo da bodri svoj „klub“ na strani?

Grade ljudi i stadion. Za svaku pohvalu. Ali kome rođaci? Napunite stari jednom u istoriji....

Ovakvi i slični „klubovi“ su odraz situacije u državi gde jedan BSK je dva ranga iznad Radničkog iz Niša a jedan kancelarijski žbir iz Ministarstva zavrće uši većini predsednika opština po Srbiji. Iz mene izbija jak antibeogradski naboj i to nikada nisam krio ali nije naš narod džabe rekao da gladan sitom ne veruje (Merošina Borči ne veruje).

AJDE DA ZGAZIMO TE „KLUBOVE“ U SUBOTU!!!!!

p.s. BSK nikada nije imao ambiciju da bude deo tramvaj lige jer se preko Pančevačkog mosta (za sada) može samo busom!
 
 
 
 
 
 
Pogled 6 : Istorijat saradnje 13.10.2010.
 
 
Dok se na istočnom frontu u leto 1943. godine odigravala najveća tenkovska bitka drugog svetskog rata, u kojoj je ruski T-34 slomio zube nemačkom Tigru i okrenuo tok istorije, hiljade kilometara južnije Rajko Mitić je sedeo "u gornjem kraju" stola mog dvorišta na Pašinovcu. Taj neprevaziđeni džentlmen u kopačkama, prva "Zvezdina zvezda" degustirao je škembiće, koje su u čast Sportskog kluba "1913" spremili moj pradeda Nikola, ćevabdžija i prababa Drinka. Predrag Đajić, Ljubomir Lovrić, Kosta Tomašević i ostala velika imena našeg fudbala, zajedno sa kapitenom Mitićem, su na preporuku svojih domaćina želeli da probaju užičke specijalitete posle, za njih, lakšeg treninga održanog u prepodnevnim časovima na terenu Mihajlovac u Krčagovu. Tog dana, pored pomenutog "trećeg poluvremena", SK "1913" je odigrao utakmicu sa SK "USK"-om (Užički sportski klub) i naravno pobedio.
Zašto je to bitno? Naime, kompletnu prvu generaciju Crvene zvezde činili su igrači SK "1913" čime je Crvena zvezda sukcesor pomenutog kluba, a većina igrača "USK"-a je posle oslobođenja završila u obnovljenoj Slobodi ... pa se ovo sa razlogom može nazvati prvim susretom ova dva kluba u istoriji. Istorija međusobnih odnosa ova dva kluba nikako nije istorija rivalstva (poput onog sa Borcem) ili istorija legendarnih duela (poput onog sa FAP-om), već istorija saradnje, koja je veoma često bila jednostrana. Usuđujem se da kažem jednu tešku rečenicu a to je : Crvena zvezda iz Beograda nikada ne bi bila najveći i najtrofejniji srpski klub da nije bilo Slobode i Užica.
Pa da krenemo ...
Kada su organi vlasti KPJ odlučili da naprave diskontinuitet sa imenom i tradicijom predratne Jugoslavije i kada su odlučili da to urade na sportskom polju, Crvena Zvezda je imala sreću da je za svog mentora, staratelja, pa zašto ne reći i tvorca, dobila Slobodana Penezića Krcuna. Ovaj predratni užički kaldrmaš, a u ratu dokazani Titov saborac, je uspeo da parira generalima koji su dovodeći sve što valja u jugoslovenskom fudbalu (osim Mitića) u novoformirani Partizan želeli dugoročnu dominaciju u ovom sportu. Krcun je to delimično sprečio jačajući Zvezdu (institucionalno i kadrovski) i hteo to da prizna neko ili ne, da nije bilo njega (jer je jedini on tada mogao) Crvena Zvezda bi imala sudbinu OFK Beograda ili Radničkog sa Crvenog Krsta. Krcun je samim tim prvi veliki zvezdaš iz Užica.
 
Kup utakmica pred 14.000 gledalaca (1967. godina)
 
Krcun je samim tim prvi veliki zvezdaš iz Užica.
Nakon generacije Mitića, Zvezdi je dugo trebalo da povrati dominaciju u Yu fudbalu. Sredinom 60-tih (baš onda kada je Partizan igrao finale KEŠ-a protiv Reala) Miljan Miljanić je počeo da stvara generaciju koja će skoro čitavu deceniju harati našim fudbalskim terenima. U toj najboljoj generaciji u istoriji Zvezde (uz onu iz Barija) Sloboda je Zvezdi dala tri svoja bisera: Miroslava Pavlovića, Milovana Đorića i Petra Krivokuću. To nikada nijedan klub nije dao Crvenoj Zvezdi . Bavimo se onim "šta bi bilo kad bi bilo", ali da nije bilo ovog "dara" iz Zapadne Srbije, konto Zvezdinih trofeja bi sigurno bio siromašniji.
Sredinom 80-tih "Zvezdina revija" je radila istraživanje i analizu o najvećem talentu koji je Zvezda ikada imala i to mesto je pripalo Srboljubu Stamenkoviću. Ovaj najveći biser užičkog fudbala zbog spleta raznih okolnosti ostao je ipak samo talenat. Ali vatreni zvezdaši će ga uvek pamtiti po debiju sa 18 godina, kada je Partizanu dao dva gola (od toga jedan petom), a Bioštanci po tome (kako legenda kaže) što je u dresu Zvezde isto veče zajedno sa Sušićem, Jelikićem i Bogićevićem pio pivo (teretno naravno) u kafani u Biosci. Zvezdin veliki trio iz druge polovine 70-tih (Petrović, Filipović, Savić) se slaže da je Srbo bio ta karika koja je nedostajala za najveće evropske domete.
Sloboda je imala svog predstavnika i u Tokiju 1991. kada se Zvezda popela na "krov sveta". Duško Savić, iako na klupi, bio je deo najsjajnije Zvezdine generacije.
Mlađim generacijama zvezdaša je bespotrebno pričati o ulogama Zorana Njeguša i Nemanja Vidića u Zvezdinim uspesima.
Pored pomenutih iz Slobode u Zvezdi su igrali: Miodrag Jovanović, Zlatko Krdžević, Ivan Vukomanović, Milovan Rajevac. Blizu Zvezde (bez zvaničnih nastupa) su bili i Slobodan Dogandžić, Dragoslav Gardić i Predrag Popović, a boje oba kluba su branili Milan Živadinović, Dragan Stevović i Milan Simeunović.
Sloboda i Zvezda su u dosadašnjoj istoriji imali preko dvadeset nezvaničnih i četiri zvanična susreta: kup 1965. (0:3), kup 1967 (1:2), prvenstvo 1995/96 (0:1 i 0:4) od čega je na drugoj pomenutoj bila i najveća poseta na Stadionu Slobode ikada (više o tome Slobodine novine br.2, koje možete preuzeti na naslovnoj strani sajta u sekciji "Download")
Danas, 67 godina nakon onog prvog duela, Sloboda nažalost velikog gosta ne dočekuje kao pravi domaćin. Neutralni teren ipak neće biti razlog za izostanak vrhunskog spektakla navijača oba kluba. Mada prvotimci Zvezde sigurno neće biti dočekani kao pre 67 godina (makar ne uz škembiće i kabezu) ostaje obaveza pokazati dobrodošlicu pre i posle utakmice, na terenu baciti na pleća veliku Zvezdu, a nakon toga Koroman i Kaluđerović su dobrodošli na "kompletušu" u Blue Moon (o trošku domaćina).
 
 
 
 
 

Pogled 5 : Kada dolazi veliki tim... 23.09.2010.

 

Prošlo je skoro 15 godina... A kao da i sada Sašo Miloševski pogađa u 90 a njegov zemljak Đoko Hadžijevski u kaputu i lakovanim cipelama pada u baru pored snegom i blatom razrovanog terena na Begluku. Jedino zvanično Vošino gostovanje na Begluku duboko u meni je ostavilo neizbrisiv trag ponosa i tuge. Ponosa zato što smo baš protiv Vojvodine tog proleća 96. odigrali najbolju utakmicu sezone, što je pored radnog dana na Begluku bilo 7000 gledalaca i što smo nadigrali najbolju Vojvodininu generaciju u poslednjih 20 godina (posle šampionske 88/89). Tuga je bila naravno zbog poraza i zbog osećaja da posle te izgubljene utakmice nemamo šta više da tražimo u prvoj ligi. 

 
Kapiteni Cvetanovski i Kocić uoči utakmice Sloboda-Vojvodina 1:2 (28.02.1996.)
 

Igrati protiv Vojvodine nema težinu lokalnog rivalstva sa Borcem, nema osećaj potrebe isticanja nužnosti navijanja za lokalni klub kao što će biti slučaj kada budemo igrali sa Zvezdom i Partizanom, u tom duelu neće biti osećaj nepoštovanja prema protivniku kao kada budemo igrali sa tzv. klubovima poput Metalca ili Čukaričkog. Ja Vojvodinu posmatram kao nekog starog, osedelog šmekera koji je nekada pio pojam za ribe a kome se danas samo po pokretima vidi da je on to stvarno nekada bio. Ali i ti pokreti su dovoljni sa ogroman osećaj poštovanja i uvažavanja.
Vojvodina je veoma, veoma veliki klub koji je dva puta bio šampion velike Jugoslavije, koji je dao nebrojeno mnogo velikih igrača ali i klub koji u poslednjih dvadeset godina ima sindrom „večitog trećeg“, sindrom iz koga nikako ne može da se iščupa.
Vojvodina je klub koji je prvi na ovim prostorima počeo bitku za ono što je, po mom mišljenju, ključ ozdravljenja srpskog klupskog fudbala. „Budi Novosađanin – navijaj za Vojvodinu“ je poruka koja mora da bude zapovest svakog grada u Srbiji. Onog momenta kada Partizan bude gostovao u Novom Sadu i kada 90% stadiona bude navijalo za Vojvodinu znaću da smo uspeli. Znaću da je srpski fudbal na putu renesanse. Do tada, moći ćemo samo da patimo što Bajernu klecaju kolena kada 78000 ljudi u Dortmundu navija za svoju Borusiju ili kada se navijači Intera protiv Katanije ili Palerma mogu samo naći na nepristupačnim predelima Sicilije.
Vojvodini nikada zapadna Srbija nije bila baza za regrutovanje igrača. Uvek joj je to bila regija iz koje dolazi. Samim tim samo je Miroslav Vukašinović „Dželat“ bio igrač koji je ostavio jako dubok trag u oba kluba. No, na utakmici sa kojom smo počeli ovaj tekst Slobodu je vodio – pogodite ko. Milovan Rajevac, u ovom momentu najpoznatiji srpski trener (uz još jednog našeg velikog Radomira). Kasnije je Rajevac treniravši Vojvodinu promovisao sebe kao veliko fudbalsko ime i utabao put slave kojim i danas gazi.
Sve u svemu, poželimo toplu dobrodošlicu velikom klubu i rivalu. A na terenu neka pobedi bolji!

 
 
 
 
 

Pogled 4 : "El Clasico" [2] 01.09.2010.

10 najvećih duela Slobode i Borca u istoriji

Utakmice su rangirane po značaju, kvalitetu ekipa, zanimljivosti, odjecima u javnosti ... Krenućemo od poslednje rangirane, ka prvoj:

-----------------------------------------------------------

[10.]

28.03.1981. Užice, II savezna liga Istok

Sloboda - Borac 2-0 (1-0)

Ova utakmica nije imala veliki takmičarski značaj. Sloboda je u povratničkoj drugoligaškoj sezoni dobro stajala. Treće kolo proleća, a narod željan fudbala. Na stadionu neverovatnih 10000 gledalaca. Igrači su se potrudili da opravdaju očekivanja tolikog broja ljudi. U sjajnom meču golovima Rovčanina u prvom i Stevanovića u drugom poluvremenu domaći su zasluženo slavili. Užičani su svojom brojnošću pokazali da i pored prekida u međusobnim duelima, zbog sedmogodišnje srpskoligaške epizode, nisu zaboravili starog rivala. Zvuči li Vam poznato????

 

-----------------------------------------------------------


[9.]

24.04.1955. Užice, Kragujevačka podsavezna liga

Sloboda - Borac 1-0 (0-0)

Trka za ulazak u Četvrtu zonu (drugi stepen takmičenja, odmah iza prve lige) se vodio između Slobode i Borca. Pred ovaj meč Borac je imao dva boda više ali i dosta teži raspored pa je užička računica bila da sa pobedom Sloboda ima velike šanse sa bude prva. Pred oko 3000 gledalaca (dupke pun stadion) vodila se viteška borba za svaku loptu. I kada se činilo da gosti iz Čačka odnose bod u 88. minutu Vlasto Jokić golom donosi pobedu Slobodi i veliku radost na tribinama. Borac je i te godine bio ispred Slobode jer smo porazom u predposlednjem kolu u Gornjem Milanovcu Čačanima otvorili put za četvrtu zonu.


-----------------------------------------------------------


[8.]

01.06.1958. Užice, Prvenstvo Kragujevačkog podsaveza

Sloboda - Borac 3-0 (1-0)

Utakmica koja je odlučivala ko će u kvalifikacije za II ligu. Sloboda ili Borac. Na Begluku igla nije mogla da padne. Blizu 4000 gledalaca. Borac je morao da pobedi, Slobodi bio dovoljan i nerešen rezultat. Međutim, domaći igrači pod vođstvom trenera Drljačića ušli su utakmicu bez kalkulacija i već u prvom poluvremenu golom Dragoljuba Vitića „Lokera“ poručili gostima da nemaju šta da traže u Užicu. Isti igrač u 70. i „Bugo“ Vuletić u 60. minutu doneli su ubedljivu pobedu Slobodi i osovojeno prvo mesto. Na žalost Sloboda nije uspela u kvalifikacijama protiv Sloge iz Kraljeva, Lovćena i Trepče, kada su Cetinjani za dlaku bili uspešniji.


-----------------------------------------------------------


[7.]

31.08.1980. Čačak, II savezna liga (grupa Istok)

Borac - Sloboda 2-1 (1-0)

Sloboda se posle sedam sezona vratila u II ligu i startovala sjajno. U Prištini osvojila bod a u Užicu pobedila Teteks. Sledilo je gostovanje starosedeocu i rivalu Borcu. Interesovanje u Užicu je bilo ogromno. Uprava je pored nekoliko autobusa, stotine automobila, zakupila i poseban voz koji je vozio navijače u Čačak. Po slobodnoj proceni izveštača „Sporta“ u Čačku je bilo 3000 Užičana od ukupno 7000 ljudi koliko je prisustvovalo utakmici. Užičani su verovali da mogu do bodova. Ipak Đorđević u 4. i Drobnjak u 52. raspršili su sve nade. Iako je Rovčanin u 78. smanjio prednost gostiju više se nije moglo. Ta utakmica je čuvena i po Fugovom gestu iz prethodnog dela priče o duelima Slobode i Borca.

 
Jedan od duela Slobode i Borca na Begluku 80-ih
 

-----------------------------------------------------------

[6.]

02.05.1962. Čačak, Kragujevačka fudblaska zona

Borac - Sloboda 2-1 (1-1)

Ovaj duel je definitivno trebao da odluči koji tim ide u kvalifikacije za II ligu. Pored ova dva kluba i kruševački Napredak je bio u kombinaciji za titulu. Bila je sreda. Preko 1000 Užičana u Čačku. Počalo je na najbolji mogući način za Slobodu. Po pričama starijih sugrađana koji decenijama gledaju Slobodu, poveli smo jednim od najboljih golova koje je Sloboda ikada postigla. Gardić je sa levog krila odigrao oštru loptu po zemlji ka Predragu Pešu Milosavljeviću (možda najbolji centarfor Slobode ikada) a ovaj osetivši da ima dva štopera Borca na leđima pušta loptu kroz noge. Štoperi Borca se sudaraju, lopta prolazi između njih, a Pešo plasira u gol pored nemoćnog Radovića. Ceo stadion aplaudira. Borac je ipak preokrenuo meč, pobedio sa 2-1, osvojio prvo mesto, pobedio u kvalifikacijama i ušao u II ligu. Iz nje nije do današnjeg dana nikada ispao.

 
 
1965. Sloboda - Borac 0:0
 
 
 
U Čačku 60-ih.
 
 
 

-----------------------------------------------------------

[5.]

3.11. 1968. Užice, II savezna liga Istok

Sloboda - Borac 4-0 (1-0)

Te sezone je Sloboda po vođstvom Krešimira Arapovića bila bitku sa Radničkim iz Kragujevca za prvo mesto. Pred kraj jeseni složila su se tri duela sa starim rivalima: Borac, Sloga Kraljevo, Radnički Kragujevac, koji su određivali poredak na jesenjoj tablici. Prvi od tri duela bio je u Užicu protiv Borca, koji je te sezone tek stvarao ono što će se kasnije nazivati „čačanski pačići“ (dream team Borca nazvan po treneru Patku Bojoviću). Utakmica je stvarno ličila na duel mačke i miša. Četiri lagana komada, po dva Ibro Muratović i „Cigo“ Barjaktarević, potvrdili su da je Sloboda ipak prejaka za najbliže rivale.
Ipak da ne bude sve sjajno, komšije su nam na proleće zagorčale život u Čačku. U utakmici sa mnoštvo incidenata, prekida, grubih startova uspeli su da nam otmu bod (1:1) i indirektno pomognu Radničkom koji je bio te godine prvi.

 

 
03.11.1968. Sloboda - Borac 4:0
 
 
 
 
Proleće 1968. u Čačku
 
-----------------------------------------------------------

[4.]

07.05.1961. Užice, Kragujevača fudbalska zona

Sloboda - Borac 3-2 (0-2)

Sloboda je pobedom u Ivanjici u prethodnom kolu napravila ključni korak ka II ligi. Pet kola pre kraja igrao se derbi sa Borcem u Užicu. Čačani bez takmičarskih ambicija, Slobodi pobeda neophodna. Zbog neuravnoteženih potreba za bodovima na ovom meču svi su očekivali siguran fiks 1. Međutim, rasterećeni Čačani već u 10. minutu pored smušene odbrane Slobode vode sa 1-0. Dlanom o dlan, u 20. minutu na starom semaforu na severnoj tribini redar je stavljao dvojku na mesto za gostujući skor. Na prepunom Begluku muk i neverica. Poluvreme 0-2. Igrači Slobode na poluvreme istrčavaju a užička publika počinje da ih bodri ne odustajući od želje da u drugom delu dođe do preokreta. Ređale su se šanse, ali lopta nije htela u mrežu. Na dvadeset minuta pre kraja kada je izgledalo da i ova sezona odlazi u nepovrat kreće euforija. Prvo Mitić smanjuje na 2-1 u 70. a Zoran Jovanović izjednačuje u 76. minutu. Publika frenetično bodri Slobodu a Gardić u 80. minutu evrogolom pravi totalni haos na tribinama. Pobeda i neopisiva radost. Na žalost Sloboda ni ove godine nije uspela do višeg ranga, jer je u predzadnjem kolu izgubila od poslednjeplasiranog Borca iz Paraćina na svom terenu (što je bila jedna od većih senzacija u istoriji našeg kluba).

-----------------------------------------------------------

[3.]

1.10.1989. Užice, II savezna liga

Sloboda - Borac 0-0 pen. 3-4

Kakva je to sezona bila. Kakva je te jeseni euforija u Užicu bila. Jedinstvena druga liga stare Jugoslavije. Ekipe od Vardara do Triglava. Sloboda putovala avionom na gostovanja ... U ovom momentu ipak zvuči suviše nadrealno nešto što je istinski bilo pre 21 godinu. No, to je bez sumnje bila sezona u kojoj je bivša nam država imala II ligu koja je bila među 20 najjačih liga u Evropi (sveukupno). A Sloboda krenula sezonu kao iz snova. Deveto kolo i utakmicu sa komšijom iz Čačka smo sačekali na prvom mestu (ostavljajući iza sebe Prištinu, OFK Beograd, Zemun, Proleter....). Na klupi Slobode najbolji čačanski fudbaler svih vremena Dušan Radonjić. U veznom redu jedan od najboljih Radovan Gudurić, Čačanin sa najviše odigranim drugoligaških utakmica u istoriji. Na levom krilu Ljubinko Drulović, a u špicu Mirsad Omerhodžić. Brrrrrrrrr. Igrali smo kao mašina. Kolo pre ove utakmice gostovali smo u Lučanima gde je od 8000 ljudi 5000 bilo iz Užica (najveći broj Užičana na jednoj utakmici van Užica ikada) i pobedili sa 3-1. Kakav uvod u stari, dobri „El Clasico“.
Na stadionu Slobode 8000 ljudi. Bio sam i kada je bilo više, ali nikada nisam bio na utakmici gde je ceo stadion više navijao i nosio igrače. A Sloboda je lomila Borac celu utakmicu. Lomila i lomila i lomila. I nije ga slomila. Neću biti pristrasan ako kažem da je suđenje Gašija iz Prizrena bilo sramno. Oštećeni smo za dva penala. Regularni deo utakmice je završen nezasluženo bez golova. A onda „Miljanovim izumom“ izvođenjem penala ostali smo i bez onog jednog boda. Čačani su odneli plen kući. Neverica. To je bio jedan od tri puta kada sam plakao zbog fudbala. Kao da sam predosetio da nam se serija tu zaustavlja da više nemamo snage za borbu za elitu. Tako i bi. Borac je tih godina bio mnogo slabiji od nas i jedva je spasio drugoligaški život, a nama (ako mu je za utehu) ostavio bolan trag i prekinuo san koji smo želeli da traje makar još malo.

-----------------------------------------------------------

[2.]

04.04.1993. Čačak , II savezna liga

Borac - Sloboda 0-4

Ovo je verovatno dan kada je najlepše bilo biti Užičanin u Čačku. Za ovu utakmicu je potreban mali uvod. Sloboda je bila od samog početka u vrhu tabele i sa Jastrepcom se borila za prvo mesto. Ipak, tokom zime Borac se silno pojačao. Doveo je za trenera Milovana Đorića, novi sponzor/gazda postao je Stanimir Prelić Cane i Čačani su s razlogom smatrali da i pored bodovnog zaostatka mogu posle 32 godine do prve lige. Sloboda pod vođstvom Ivana Čančarevića igrala je borbeno, poletno, bez kompleksa. Ipak u Čačak je , iako bolje plasirana, došla kao autsajder. Stadion kraj Morave pun kao šibica. 5-6000 ljudi. A onda kreće kanonada koju niko nije očekivao. Saša Simić dva puta i Nenad Markićević isto toliko. Završilo se na četiri, a moglo je dvanaest. Mislim da ova četvorka još i danas zvoni u ušima mnogih Čačana. Naslov u Žurnalu „Ere kod Đore na eks“
Koliko je ovaj šamar boleo Čačane govori podatak da je gazda Cane na kraju sezone po svaku cenu hteo da dovede Simića pa ga je doveo i platio više od Zvezde i Partizana.
Sloboda je te sezone ušla u prvu ligu, prvi put u svojoj istoriji i zbog toga je ova utakmica imala veliku istorisku ulogu. Borac je sačekao još jednu godinu nakon koje se prošetao u elitu.

 

 
Gol !! Jesenji deo sezone 1992/93. Sloboda - Borac 1:0.
 
-----------------------------------------------------------

[1.]

29.03.1970. Užice, II savezna liga (grupa Istok)

Sloboda - Borac 1-1 (1-0)

Po značaju utakmice, kvalitetu timova, odjecima u javnosti…. ovo je najveći duel Slobode i Borca svih vremena!
Te sezone je Sloboda bila najbliža prvoligaškom društvu u svojoj istoriji. Jesenji šampion, odličan tim, još bolje predvođen sa klupe Markom Valokom. Posle nekoliko neuspelih pokušaja svi su očekivali da Sloboda mora završiti prva na drugoligaškom istoku. U konkurenciji za najviši plasman bili su Borac, Sloga iz Kraljeva, Priština i Sloboda. U četvrtom kolu prolećnog dela u Užice je došao Borac. Atmosfera je bila u najmanju ruku naelektrisana. U jesenjem delu utakmica je bila na ivici prekida, odnosi klubova su bili jako loši, a sama utakmica je imala ogroman takmičarski značaj. Sloboda je imala odličan tim, a Borac svoj verovatno najbolji u istoriji. Zbog mlađih generacija bitno je reći sastave:
Sloboda:
Dugalić, Jagodić, Jokić, Dogandžić, Slijepčević, Vukašinović, Cerović, Lalović, Radivojević, Ivetić, Antić
Borac:
Avramović, Dunjić, Vebel, Baralić, Martinović, Petrović, Kulašević, Ostojić, Čakarević, Radonjić, Jovašević
Pred 5000 gledalaca Sloboda je krenula sjajno i već u 2. minutu Ivetić dovodi Užičane u vođstvo. Tokom celog meča Sloboda je dominirala, stvarala šanse, istinski bila bolja. Borac je prema svedočenju očevidaca imao ogromnu pomoć sudije Živkovića iz Skoplja. Kada se bližio kraj utakmice u 88. minutu jednu dubinsku loptu golman Slobode Dugalić sigurno hvata u naručje. Međutim, na njga u punom trku naleće Ostojić i obara ga. Lopta Dugaliću ispada iz ruku, igrači Slobode staju, očekujući faul. Ostojić u mrežu, Živković na centar. Na stadionu neverica. Igrači Slobode nekoliko minuta ubeđuju sudiju Živkovića da poništi gol. Ipak, igra se nastavila. Sloboda kreće sa centra. Antić prolazi po levoj strani i centrira, a Radivojević u skoku ponovo dovodi Slobodu u vođstvo. Na stadionu opšta provala zadovoljstva. Nekoliko sekundi kasnije Živković poništava gol, što je bio signal da 800 ljudi preskoči ogradu sa namerom da se obračuna sa sudijama. Nastaje neviđena tuča navijača oba kluba (u kojoj je i Bora Čorba dobio batine). Borac je otišao kući presrećan, sa bodom u džepu (i kasnije uspeo da po prvi put igra kvalifikacije za Prvu ligu), Sloboda je morala da igra tri utakmice kao domaćin u Novoj Varoši (što ju je koštalo prvog mesta), a sudiju Živkovića je 2000 ljudi čekalo do ponoći kada je pod pratnjom policije otišao za Skoplje.

 
 
Dunjić, Baralić, Jokić ... 1970. Sloboda - Borac 1:1
 
 
 
 
Borac Čačak - Dream Team sa kraja 60-ih i početka 70-ih.
 

 

 

 

Pogled 3 : "El Clasico" [1] 30.08.2010.

Lično sam uvek voleo Borac. Osećaj je isti kakav je imao Cezar prema Hanibalu, Napoleon prema Velingtonu ili Čerčil prema Hitleru. Mislim da me razumete ...
Sve je počelo na Dovarju, negde od prilike na polovini uspona ka Krčagovu, jednog majskog predvečerja 1937. godine. Igrači Borca su posle utakmice krenuli ka Čačku a na tom mestu ih je snašla sačekuša kao u najboljim vesternima Serđa Leonea. Sedam dana kasnije kada je Građanski ( klub koji je nastavio tradiciju Slobode nakon zabranjivanja njenog rada 1933. godine) gostovao u Čačku protiv Trgovačke omladine, komšije su potvrdile teoriju ( šest decenija pre Miloševića) da "ako ne znamo da igramo znamo da se bijemo". Osveta je bila u najmanju ruku adekvatna.
Od tog momenta je pokrenuta duga tradicija rivalstva, ljubavi i mržnje, poštovanja i nipodaštavanja između dva velika srpska kluba Borca iz Čačka i Slobode iz Užica. Nivo rivalstva potvrđuje zapis čuvenog Puriše Đorđevića , poznatog režisera ali i predratnog golmana Borca, koji u svom delu "Pisma iz male varoši" piše da je zažalio 1941. što je započeo II svetski rat jer nisu uspeli da se revanširaju Užičanima čije se gostovanje u Čačku poklopilo sa ulaskom nemačkih pancera u Jugoslaviju. Međusobna mržnja bila je iznad mržnje prema agresoru.
Gostovati u Čačku za Užičane je bilo nešto poput lokalpatriotskog misionarstva. Izaći iz svog mesta i na najrelevantnijem mestu promovisati svoja lokalpatriotska osećanja. Kada je pogođen sudija flašom od strane navijača Slobode u Čačku 1980. godine lokalna legenda "Fugo" se dobrovoljno prijavio da je on to uradio (iako je bio desetak metara udaljen od osobe koja je to uradila) jer je "čast" bilo biti uhapšen u Čačku. Ili sa druge strane mlađani muzičar iz Čačka Borivoje Bora Đorđević ne krije da je kao navijač Borca svoje prve ozbiljne batine dobio baš u Užicu.


Ne znam da li znate da je Borac u kontinuitetu igrao 32 godine II ligu bivše Jugoslavije (ubedljivo najduže od svih klubova) sve dok ga Užičanin Ivan Čančarević nije po prvi put uveo u elitu 1994. godine. Ili da je najveći čačanski fudbaler svih vremena Dušan Ćuka Radonjić bio trener koji je u kontinuitetu najduže trenirao Slobodu (čak četiri i po godine).
Čačane smo uvek prozivali za vožnju pokretnim stepenicama (kao da ih u Čačku nema) a oni nas za ovce (kao da oni "Kod Dragiše" ne tamane jagnjetinu).
"Večiti derbi" jeste najveći fudbalski događaj u Srbiji ali to je duel klubova iz istog grada koji se dele jedino prema boji dresova. Ovde je podela geografska, regionalna, karakterna, jezička (dijalekt sa ove i one strane tunela)... neki će reći suštinska. Drugačiji pogled na svet. Pa i na fudbal. Ozbiljni fudbalski ljudi će vam pričati kako se stil igre Slobode i Borca kroz decenije razlikovao. Čačani su godinama negovali pas igru, tehnički doteranu i lepršavu za oko, dok smo mi igrali čvrsto, muški, agresivno, trkački.
Sastaćemo se po prvi put na pola puta. Pošteno. Neutralno. Da se prebrojimo i da vidimo koliko nas ima. Svako ko sebe smatra Užičaninom, Slobodašem, Fajtersom neće imati dilemu gde će biti 11. septembra popodne možda i ne shvatajući da upravo svojim prisustvom i on piše istoriju. Istoriju velikog rivalstva. Vreme je za "El Clasico" na srpski način.

( u nastavku o istorijatu međusobnih duela)

 

 

 

Pogled 2 : Ima neka tajna veza 24.08.2010.

PRIČA 1

Beše to jednog majskog dana sredinom 80-tih godina prošlog veka. FK Rad iz Beograda je gostovao poslednje kolo u Užicu (tada Titovom) i bila mu je potrebna pobeda za ulazak u I ligu, po prvi put u istoriji kluba. Priča se da je čuveni predsednik Rada Milan “Selja” Jovanović u danima pred tu utakmicu, dane i noći provodio u prijateljskom ćaskanju sa čelnim ljudima užičkog drugoligaša. Te nedelje svi su bili zadovoljni: domaćin, koji je prijateljstvo učvrstio u metrima kubnim, gost, koji se domogao elite, čuvena užička legenda Kalaj, koji je loptu sa utakmice poneo kao suvenir ... Bogdan Korak je savladao Pandurovića u 70 i nekom minutu, a ostalo je istorija.

PRIČA 2

Trebalo bi da je 1957. Kapiten i trener Slobode Milenko Đurić je odlučio da dovede iz Radničkog iz Sevojna (hahah) njihovog talentovanog golmana Živka Kokovića. Već na prvim treninzima je uočio da je Živko veći potencijal na centarhalfu nego na golmanu. Tako i bi. Živko “Kokovac” je punih 5 godina nosio broj “5” Slobodinog dresa a jedno vreme bio i kapiten. Dobro. I?
1980. iz kraljevačke Sloge u Slobodu dolazi da igra Živkov sin Đorđe Koković (Đorđe je otišao sa majkom da živi u Kraljevo). Zadržao se dve sezone i ostavio solidan utisak. Kasnije imao sjajnu trenersku karijeru. Dobro. I?
U subotu će ekipu Rada sa kapitenskom trakom na Banjici izvesti Radomir Koković, Živkov unuk i Đorđev sin.
Krv nije voda ... ali Veljko, nemoj u subotu.
 
Sloboda-Rad 3:0 (1980. godina)
 
PRIČA 3

Mali kudravi sa Branoševca, iz Nove Varoši. Ratko Ćevap ga naučio unutrašnjom levom. Brz, zna lopte ... Dođe i odigra 4 velike sezone u Slobodi.
Njegovim dolaskom u Rad, taj klub postaje veliki jugoslovenski klub. Pobedio je i Olimpijakosa u Kupu UEFA, a on je bio alfa i omega tima, kreator svih akcija i prva zvezda ekipe.
Imao je bogatu reprezentativnu karijeru, odigrao utakmica u Ligi šampiona koliko 98% igrača blizanaca zajedno.
Danas je trener.
Ljubinko Drulović je jedan od najboljih igrača Slobode i Rada u istoriji tih klubova.

PRIČA 4

Dušan Arsenijević je došao kao perspektivan igrač Radničkog iz Kragujevca u Slobodu u leto 1982. Tada je Sloboda bila stabilan drugoligaš, a Radnički igrao Srpsku ligu. Niko nije mogao ni sanjati da će upravo on biti jedan od najboljih drugoligaških fudbalera bivše Jugoslavije. U periodu 1982-88. Arsen je bio najveća zvezda ekipe Slobode. “Selja” Jovanović dovodi Arsena u Rad, tada već prvoligaša. I onda jesenja polusezona iz snova – drugi strelac prve lige, igrač koji se našao u vrhu beležnica skauta velike četvorke. Ispred je bio verovatno samo Darko Pančev. Prelom noge pretvorio je jednu veliku karijeru u horor film ... Sa, ipak, srećnim završetkom.
15 godina kasnije Ranku Stojiću nisu mogli promaći talentovana braća iz Užica – Filip i Nemanja Arsenijević, sinovi Dušana. Odiseja u Radu i nije bila baš sjajna za ova dva momka, ali im je nastavak karijere potvrdio da je Stojić pogrešio.
Nemanja Arsenijević, napadač Slobode, će u subotu biti glavna pretnja ekipi Ranka Stojića.

PRIČA 5

Trener Rada Marko Nikolić ima kremanske korene.
Najpoznatija braća u srpskom sportskom novinarstvu Marko i Branko Spasojević navijaju za Slobodu a izveštavaju (slikom i perom) sa Banjice.
Milenko Kiković, Ivan Vukomanović, Zoran Jovičić, Nenad Filipović, Damir Kahriman samo su neki od igrača koji su nosili dres oba kluba.
UF i FF su jedine dve ozbiljne navijačke grupe koje nemaju “bratske” navijače.


Autor ovoog članka je prošle godine danima razbijao glavu da nađe vezu između Sloge Petrovac na Mlavi i Slobode iz Užica. I napokon uspeo. Ima u 5.00 međugradski do Požarevca, ide preko Petrovca. Mada ne ulazi na stanicu.
Sličnosti sa velikim klubovima ima mnogo. Poslednji prvenstveni duel ova dva kluba bio je pre 14 godina. Dovoljno dugo da se svi poželimo Banjice i da u subotu krenemo masovno.
 

 

 

 

Pogled prvi : Da li smo to mi? 8.08.2010.

Posle mesec i po dana gotovo svakodnevnih informacija i novosti još uvek se provlače pitanja: ko je šta dobio a ko šta izgubio, da li je ovako moralo biti, da li je bilo alternativa, da li smo došli do najbolje moguće opcije?

Naravno, vreme je to koje daje uvek najbolje ocene i najbokji sud o tome da li se nešto radilo dobro ili ne. Do tada hajde da pokušamo da napravimo presek i da dođemo do odgovora da li je ovo Sloboda?

Krenimo redom.

Skupština FK Sevojno je tokom juna meseca donela Odluku o pripajanju tog kluba Fudbalskom klubu Sloboda. Dobra vest. Međutim, u istom danu (nekoliko časova kasnije) FK Sloboda na svojoj Skupštini ne donosi relevantnu Odluku već takvu da se pristupa pregovorima o fuziji sa FK Sevojno. Nakon toga 24.juna sledi Skupština FK Sloboda Point Sevojno koja je od strane organizatora okarakterisana kao „ osnivačka, prva sednice Skupštine novoformiranog kluba“.

Dileme i nedoumice na sve strane.

Da li su se dva kluba fuzionisala ili se Sevojno pripojilo Slobodi?
Za nekoga pitanje irelevantno za mene krucijalno. Da li znali kuda idemo, moramo znati od čega smo pošli.

Ako je to Sloboda, kao što kaže godina osnivanja kluba (kako na grbu, tako i u Statutu kluba) onda ne može biti osnivačka Skupština, niti može biti novi klub.
Ako je to novoformirani klub, ni tada stvari nisu najjasnije. Na primer, u Skupštini imamo predstavnike veterana a klub nije odigrao još uvek nije zvaničnu utakmicu pa ne može imati ni veterane.

Da bi makar delimično ublažili opštu konfuziju (ili ne zbog toga) klub je krenuo sa kamapnjom „Jedan klub – jedan grad“. Uz veoma neoriginalan i toliko puta širom planete pomenut slogan klub je hteo da se obrati onima kojima je Užica jedini grad da im kaže da imaju samo jedan klub. Iako je Užice imalo a i danas ima veliki broj klubova apsolutno se slažem i podržavam da grad Užice koji postoji devet vekova već devet decenija je u kontinuitetu vezan samo za Slobodu (nijedan drugi klub, društvo, asocijaciju, udruženje).

 

 

Ponovo se vraćamo na početak... Ipak je to Sloboda.

A onda pogled nam prirodno skreće ka onome što predstavlja vizuelni identitet kluba a to je grb kluba koji nas opominje da se ne radujemo pre vremena i da još jednom razmislimo da li smo u pravu. Dva jarca su obgrlili stari užički grad. Ako su kreatori ovog grba pokušali da objedine sedam vekova staru tvrđavu i godinu i po dana star grb Sevojna to očigledno nisu uradili na najbolji način. Stari grad su u prošlosti obgrlili i Altomanović i Turci i Austrougari i Nemci i Bugari i četnici i partizani ali nikada jarčevi. Pored apsolutno nepoznatog heraldičkog značenja jarčevi nikada za devet vekova nisu bili simbol „jednog grada“ a kamoli „jednog kluba“. Ako je u pitanju jarac koji je bio uz omladinske brigade pri izgradnji Valjaonice bakra početkom 50-tih godina prošlog veka u pitanju je bio jedan, a ne dva. Toliko o jarčevima.... Nekima očigledno mnogo znače pa su insistirali na njima. Meni, iskreno, mnogo smetaju.
Da ne pominjemo kalemegdansku Nebojšinu kulu koja je u grbu trebala da predstavlja užički stari grad a u stvari je lagana copy/paste varijanta.

Mislim da jako mali broj ljudi ima apsolutnu sliku i zna kuda sve ovo vodi. Čak ni čelni ljudi kluba još uvek lutaju u sagledavanju fudbalske stvarnosti Užica.

Namerno nigde nismo pominjali kadrovska rešenja u klubu zato što su subjektivne i promenjive kategorije. Uprave, treneri, igrači pa čak i navijači su za nekoga dobri, za nekoga loši, danas su tu, sutra su na nekom drugom mestu. Nije da nas to ne zanima i da nemamo stav, ali za nas nije ključno pitanje.

Ključno pitanje je ono što je nepromenljivo i neprocenjivo. To su identitet i istorija. Ko je taj koji ima pravo da se odrekne onoga što su generacije naših sugrađana gradile i stvarale tokom proteklih devet decenija. Ko je taj ko ima hrabrosti da izađe i kaže: „Dosta. Od danas krećemo iz početka. Ono što je bilo za nas ne postoji.“ Ako se ovo stvarno dešava ili će da se desi onda smo u problemu. Makar smo u problemu mi koji u fudbalskom smislu gubimo sve. Mi koji gubimo klub svoga grada, koji gubimo jedini klub koji smo voleli i za koji smo navijali. Ostali imaju alternative u beogradskim ili nekim drugim klubovima.
Mi verovatno jesmo manjina ali nas i najviše boli. To niko ne može da porekne makar se i tome radovao.

Ako sve nije tako crno ako je ovo Sloboda, malo drugačija ali ipak Sloboda neka izađe i kaže jasno i glasno „ DA. OVO JE SLOBODA“. Bez uvijanja i oblandi.

Naši sugrađani iz Sevojna dobiše nazad svoj klub. Vremenski kontinuitet očuvan, simboli očuvani. Sve na mestu.

Da li ga imamo i mi? Ja još uvek ne znam a voleo bih da mi neko kaže, makar onaj ko je najpozvaniji a to je svakako fudbalski klub Sloboda Point Sevojno.

N.N.